ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ПАКАО У ШКОЛСКОМ АУТОБУСУ

Кабина пуна деце пунила се димом кроз који су почели да се пробијају и пламенови...

Четрдесетогодишња Луиз Паркер предаје математику старијим разредима у једној основној школи у Минеаполису, САД. Ипак, борба с једначинама и теоремама није јој једино школско задужење. Када је возач школског аутобуса отишао у пензију, Луиз се пријавила да обавља и тај задатак. На чуђење директора и колега одвратила је да јој је животни сан да вози школски аутобус, а има и положен возачки испит. Зашто не би тако уштедели?
   Неколико пробних вожњи касније директор и чланови комисије могли су само да се сагласе с њеним предлогом. Тешко да је пажљивији возач икада сео за волан аутобуса. Уз то су могли да се похвале да имају најшколованијег шофера, вероватно, у целој држави. Тако је Луиз почела да довози и одвози своје ђаке. Није јој било страно да успут нешто објашњава, па и пропитује, ако затреба.

Тако је било и у понедељак, 4. децембра прошле године. Луиз је отишла у школу да задужи аутобус. Само, ово није било њено уобичајено возило. Тај аутобус морао је на преглед, па су јој дали неки старији. Није била превише одушевљена, али је прећутала. Само возило деловало је исправно, а она ће морати да буде двоструко опрезнија. Села је за волан и дала гас. Све је било у реду. Кренула је на уобичајену туру, да сакупи сву децу, њих тридесет.
   Сат касније, и последње дете било је на свом месту у аутобусу. Луиз се упутила ка школи. Возила је полако, причала с децом не скидајући поглед с пута. Деловало је да мотор аутобуса ради нормално, мада се неколико пута гасио на семафорима. Луиз је ово приписивала себи, била је убеђена да јој је потребно мало времена да се навикне на машину. Док јој не врате њен аутобус, осуђена је на овај.
   Изашла је на ауто-пут. Сада је већ могла да вози много опуштеније. Јесте зима, али је све добро очишћено, нигде ни трунке леда. А могла је да види да се у води у јарку поред пута нахватао лед. Она нигде не жури, стићи ће тачно на време. Деца су ћаскала, неко је певао у задњем делу аутобуса. Бацила би поглед у ретровизор, колико да се увери да је све у реду.
   Неколико минута касније као да је осетила мирис дима. Помислила је да долази споља и затворила прозор. И даље се осећало. Мирис јесте био благ, али није пролазио. Брзо је бацила поглед иза себе. У задњем делу аутобуса као да је било мало задимљено. Можда је то нормално за овај аутобус, или макар није неки велики квар у питању? Рекла је деци да отворе прозоре. Сада се мирис осећао још јаче. И дим је био све гушћи.
   Размишљала је да заустави аутобус. Насред ауто-пута је, не може тек тако да стане. Као за инат, зауставна трака се асфалтира, постављена је ограда. А свега неколико километара даље је излаз. Стићи ће до искључења. Нагазила је на папучицу гаса. Деца су већ почела да кашљу, више није помагало ни отварање прозора и прављење промаје. Једва да је у ретровизору могла да види задња седишта, све од густог дима. Иако је било хладно, облио ју је зној. Још неколико стотина метара, највише километар. Онда ће да стане и види о чему се ради.
   Утом се неко од деце позади огласио:
   – Госпођице Паркер, из мог седишта излази дим!

Луиз је схватила да више нема времена. Неће успети да стигне до искључења. Угледала је крај ограде код зауставне траке. Успорила је и скренула. Налегла је на кочницу, није имала када да мисли о леду. Аутобус се мало занео, али се зауставио. Погледала је позади. Дим је куљао из седишта. Осећала се врелина.
   Једино јој је остало да отвори врата. Дограбила је најближу децу и извела их напоље. Пребацила их је преко заштитне ограде, на саму ивицу јарка. Објаснила им да се не мрдају, док се она не врати са осталима. Отрчала је ка аутобусу. Споља је могла да види да је кабина пуна дима, једва да се нешто види.
   Како је ступила унутра, чула је кашаљ. Деца су седела, укочена од страха. Нико није смео да се мрдне.
   Луиз је и сама једва дисала у кабини. Отворила је уста да им нареди да изађу, али је схватила да од дима не може да говори. Већ се видео и одблесак пламена негде из задњег дела. Схватила је да нема времена, очас посла ће ватра да се прошири на остала седишта, а онда није далеко ни од резервоара. А јутрос је сипала гориво и напунила га до врха. Сви су на бомби која само чека да експлодира.
   Рукама је грабила децу и гурала их ка вратима. Само да се не направи гунгула, да изађу у каквом-таквом реду.  Ако се заглаве у бежанији између седишта, нема им спаса. Ипак, и клинци су слушали, изгледало је да су и они схватили у каквој су опасности. Професорка им је једини спас. Зато су дисциплиновано излазили напоље, један по један. Баш онако како их је Луиз упућивала.

Професорка је ишла од седишта до седишта и иза себе гурала децу. Повремено би се окренула, тек да се увери да излазе. Они напољу су их дочекивали и дозивали. Говорили им да пређу преко ограде и измакну се од аутобуса. И деца су слушала. Луиз је и даље тумарала међу седиштима. Сада се већ више ослањала на руке него на очи. Све ју је пекло, једва је дисала. У кабини је било врело. Дошла је до краја, или је макар тако мислила. Опипавала је около. Кроз дим је то било слично пипању у мраку. Нигде никога, више. Покушала је да дозива, али су јој се плућа напунила димом. Уз кашаљ је изјурила напоље, рачунајући с тим да их је све извукла.
   Деца су је чекала с друге стране ограде. Неко је плакао, неко кашљао. Понеко и повраћао од дима. Брзо их је бројала. Колико их је оно било јутрос? Двадесет и осам или тачно тридесет. У тренутку није могла да се сети. Иза ограде их је двадесет осморо. Да ли су ту сви?
   Једно дете је кроз сузе процедило да су јој друг и другарица остали на задњем седишту. Луиз се у тренутку сетила. Па то су они клинци који су певали. Погледом је прешла преко групе. Нема их. Да ниси негде у близини? Потрчала је ка аутобусу. Нема их ни поред возила. Тада јој се учинило да изнутра чује кашаљ.
   Готово да је улетела кроз врата. Пламен и врелина вратили су је назад. Неће моћи тако. Ништа не види од дима, а од ватре не може да приђе. Сада је већ сукљала кроз отворене прозоре. Да ли су деца жива? Мора унутра.
   кинула је јакну и дукс подигла преко носа и уста. Није нека заштита, али бољу нема.

С тканином преко лица ушла је унутра. Није видела ни пола метра испред себе. Мораће опет да пипа. Ухватила се за седишта. Металне шипке биле су вреле, али као да је нису пекле. Брзо се пробијала ка задњем делу аутобуса. Од седишта до седишта, пипајући успут. Пламенови су лизали на све стране. Негде на половини аутобуса осетила је да су јој захватили и косу. Као суманута почела је да се лупа по глави. Наставила је ка задњим седиштима.
   Руке више није осећала. Опекотине мора да су озбиљне. Али није смела да одустане. Ту је, близу је. И даље је пипала. Већ је једва дисала и кроз тканину. А онда јој се учинило да је нешто напипала. Још једном. Јесте, то је дете. Одмах до њега, још једно. Повукла их је, нису реаговали. Мора да су се онесвестили. Подигла их је. На сву срећу, деца су ситна.
   С двоје деце у рукама истрчала је из аутобуса, који се увелико претворио у буктињу. Возачи су стајали са стране, али нико није смео да приђе. Сви су се плашили експлозије. Луиз је с децом потрчала ка огради. Ни сама није знала одакле јој снага.

Када их је пребацила на сигурно, клинци су дошли себи. Кашљали су и повраћали, али су били живи. Сада се поставило питање где ће да се склоне. На пут нису могли, а морали су да се удаље од аутобуса. Једино преко оног јарка. Луиз је погледавала на ту страну, био је пун воде. Полеђене воде, а лед није деловао довољно дебео. Ако упадну унутра, она више нема снаге да их вади. Најстарији и највећи дечак из групе прескочио је јарак. За њим још један. Дозивали су професорку. Нека им она добацује ону мању децу, они ће да их ухвате и пребаце на сигурно. Луиз се нећкала неколико секунди, али јој је поглед на аутобус који је могао сваке секунде да експлодира убрзао одлуку.
   Позвала је децу да је следе. Дошли су готово до ивице воде. Хватала је мању децу и пребацивала их једно по једно. Дечаци су их спремно дочекивали. Они старији сами су прескакали. Минут или два касније Луиз је остала сама. Онда је и сама прескочила јарак. Одмакли су још мало, а онда је избројала децу. Сви су на гомили. Одахнула је. Потом се онесвестила.
   Дошла је свести нешто касније. Из близине је допирао звук сирена. Ватрогасци су гасили аутобус. Или оно што је од њега остало. Срећом, ватра није стигла до резервоара. Болничари су све путнике аутобуса превезли у болницу. Луиз је била тужна. Од опекотина на шакама неко време неће моћи да вози аутобус. А таман јој сутра стиже њен, са сервиса.

Број: 3489 2018.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Зоран Свилар