Живот пише драме

ОПАСНОСТ ИЗ ЛЕВОГ КАЖИПРСТА

Кроз главу му је прострујало да то што се дешава није оно најгоре. Одмах је препознао створење које га је ујело. И то га је престрашило.

Четвртак, 24. март 2016. године, био је неуобичајено топао. Иако су метеоролози најавили кишу, нигде на небу није било ни трага облака. Адријан Мејн из Сиднеја у Аустралији замислио је да тај дан, пре продуженог ускршњег викенда, искористи на најбољи могући начин. Да ради оно што воли. Отишао је до шуме непосредно изван северних предграђа града. Намерио је да настави да прави бициклистичку стазу кроз дивљину. Предузеће којe је водио годинама се бавило тим. Био је то прилично прљав посао, прокопавање и пробијања стаза кроз бестрагију, али није постојало ништа што би га више усрећило. Када би се нашао на терену, где су му само крошње правиле сенку, где су се једино чуле птице и његове колеге, није било срећнијег човека од њега.
   Током година овај четрдесетогодишњак упознао је и већину опасности које вребају у дивљини. Док је копао, наилазио је на разне паукове и змије. Научио је да распозна опасне од оних који нису представљали озбиљну претњу. Прошао је и обуку из прве помоћи, мада је то сматрао губљењем времена. Ни он нити ико из његове екипе никада није био у опасности.

Радни дан био је при крају. Адријану је остало само мало копања, па да крене кући и прописно се одмори током продуженог празничног викенда. Ашов је оставио у возилу, паркираном педесетак метара даље. Размишљао је да ли да оде по алат, али је посао изгледао мали. Док оде по ашов и врати се, већ може да ископа рупу. Испод нагомиланог лишћа земља је деловала растресито. Може да копа и рукама. Клекао је и шакама почео да разгрће лишће.
   Само што су прсти заронили испод слоја лишћа, осетио је кратак и оштар бол у левој шаци. Брзо је извукао руку. Видео је да му се нешто закачило за леви кажипрст. Створење дугачко око пет центиметара чврсто се зубима држало за прст, а имао је осећај да су му буквално пробили зглоб. Као да му је ексер био забијен посред прста.
   Кроз главу му је прострујало да то што се дешава није оно најгоре. Одмах је препознао створење које га је ујело. И то га је престрашило. Радило се о сиднејском дупљару, познатом и као сиднејски левак паук. Грчевито је махао руком покушавајући да га отресе. Није помагало ни млатарање лево-десно, ни горе-доле. Без обзира на то, настављао је. Три или четири секунде касније стисак зуба као да је попустио. Паук је пао код Адријанових стопала.
   Секунд касније већ је нестао у лишћу, али је Адријану било довољно да се још једном увери о којој врсти се ради. Није било сумње. Потпуно одрастао мужјак сиднејског дупљара, најотровнијег паука у Аустралији и једног од најотровнијих на свету. Готово да се насмејао. Толике године је провео у шуми, а да никада није имао ни најмању непријатност. Једноставно је мислио да то њему не може да се догоди. Био је довољан само тренутак непажње па да схвати колико је погрешио. И то на најсуровији могући начин.

Знао је да нема превише времена. Дупљаров отров је изразито јак и брзо делује. Сео је, покушавао да се смири како би успорио ширење кроз крвоток. Дозивао је помоћ. Његов колега Фил радио је у близини. Чуо је Адријана, одбацио ашов и дотрчао до њега. Овај му је у две реченице објаснио шта се догодило. Фил му је помогао да устане. Полако су кренули ка возилу. Адријан је чврсто притискао чланак изнад шаке. То је било једино што је могао да уради, да макар мало успори дејство отрова. Нису проговарали. Обојица су знали шта такав ујед може да значи. Ако се противотров не прими на време, смрт може да наступи за сат-два.
   На срећу, стаза на којој су радили била је близу болнице Хорнсби. Фил није желео да губи време и до краја је нагазио папучицу гаса, јурцао кроз шуму, пресецао стазе и кривине. Када је коначно стигао до предграђа, возио је преко тротоара, уз манично притискање сирене. Пешаци су се избезумљено склањали, док је он само гледао да што пре стигне до болнице, па по цену вероватно свих могућих саобраћајних прекршаја.
  Неколико минута касније, уз шкрипу кочница, џип се зауставио испред болнице. Фил је помогао Адријану да дође до пријемног одељења. Објаснили су сестри на пријему, најмирније што су могли, да је Адријана ујео дупљар. Она је позвала лекаре, па се несрећник брзо нашао у болничком кревету.

Осећао је благу вртоглавицу. Потом би потонуо у празнину, а исто тако брзо и вратио. Повремено би му се учинило као да се гаси. Можда је то крај? И не боли превише. Био је довољно свестан да прича са сестрама, које су га стално нешто запиткивале, како би остао при свести. Прикачен је на апарате који су пратили све животне функције. Иако интензивна нега те болнице прима пацијенте које је ујео паук у просеку једном недељно, нису имали одговарајући противотров. Тражили су га, па су могли само да чекају и прате стање пацијента. Минути су пролазили као сати.
  

Пола сата касније Адријан се одједном изгубио. Разговор који је до тада водио са сестрама уминуо је. Реченице су постале све неразумљивије. Није успевао да заврши мисао. Лице му се трзало, тресао се. Као да је био у грозници. Знојио се, повраћао. Лекари су знали о чему се ради. Његов организам покушава да се избори с отровом, али је све слабији и слабији. Било је питање сата када ће да попусти.
   За то време запослени у сиднејском Парку рептила грозничаво су трагали за последњим дозама противотрова. Ово је и нека врста фарме паукова, на којој обављају мужу дупљара, како би се из њиховог отрова добио противотров. Само, већ месецима нису то радили, па су сада претраживали фрижидере. Неколико доза направљених раније неким чудом је претекло. Брзо су их послали у болницу.

Кад је пошиљка коначно стигла, Адријан је био у врло лошем стању. Лекари су пратили стање на мониторима, али нису могли да учине ама баш ништа. Чим је противотров стигао, убризгали су му једну дозу. Нешто касније и другу. Његово здравствено стање полако је почело да се стабилизује. Тело је добило преко потребну помоћ у борби с отровом. Неколико сати касније већ је био свестан. Разговарао је с лекарима и сад су му реченице биле смислене.
   Остао је на посматрању још двадесет и четири сата и отпуштен из болнице. Прво што је урадио када је ушао у кућу било је да спакује ствари у аутомобил. Намерио је да ускршње празнике проведе с породицом на камповању, као што су планирали месецима раније. Ни оштар бол, уобичајени пратилац уједа дупљара, није га омео у томе.
   До потпуног опоравка прошло је више од три недеље. Само, од тог уједа неке ствари ипак ради унеколико другачије. Увек користи ашов када нешто копа и увек гледа где је најближа болница. А и сваког паука кога он и његова екипа ухвате пошаље у Парк рептила. Ако је он потрошио противотрове, ред је да надокнади макар нешто.

Број: 3587 2020.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић