За читање и уживање – Пола Фокс

НОВОСТИ ИЗ СВЕТА

Ништа посебно није се дешавало у нашем крају. У лето, десио се нешто већи број аутомобилских несрећа, пожара и скандала. Умирање се протегло на целу годину, а у нашем сеоцету крај мора, у раним јутарњим часовима, душу је испустило много људи. Чула сам да је тако било и у другим местима.

У зиму нису стизали гласови из света. Снег и море затварали би се око нас. Ми смо имали наше сопствене новости. Међутим, јуна месеца, у кухињама где смо радиле, могле смо да слушамо брбљање о другим местима. Временом, схватила сам да народ који долази овде очекује нешто више од оног што се може наћи у причама о војницима који негде далеко спаљују села, или о лоповима који отимају чланове владе, или пак о убиствима политичара.       
    У дуге вечери, ми, становници села, одлазили бисмо на плажу и скупљали стварчице које су они или бацили или изгубили: флаше и ситан новац, прстење и играчке; и док бисмо просејавали песак, наилазили смо на трагове њиховог скривеног живота, на пороке и жеље.
   Прошлог јуна, огромна нафтна мрља била се створила на једну миљу од наше обале. Туристи су стајали у групама поред мора; лица су им горела у заласку Сунца, као да пред собом гледају рајске вртове.
    Тог истог јуна заљубила сам се у једног старца. Ја сам му спремала кухињу, куповала му храну, мирисала његове боје у тубама, додиривала његова влажна платна, пеглала му веш и сваког јутра изравнавала једва удубљену постељу.

Кад би рано изјутра долазио да попије кафу, коју сам му ја припремала, осећала бих се као да су ми очи биле испале из главе и да се уместо њих тад гнездила нека светлост.
   Он је био мршав старчић, али живахан попут младића. Коса му је била скоро бела, а браду је имао црну. Његов јасан, благи глас жуборио је као поток у плићаку. Једва приметно замуцкивање уверило ме је да је стидљив, упркос платнима са голим мушкарцима и женама која су висила у соби где је сликао. Са мном је једино о времену разговарао.
    – Да ли је јутро лепо? – питао би, као да уопште није свестан тог истог јутра.
    – Магла је, но разведриће се за једно сат времена, – говорила бих.
    – Густа магла? Магла с мора? – инсистирао би.
    – Са копна, – одговарала бих стрпљиво, – изнад дина, и већ се диже.
    Да бих га описала, било би ми потребно да ћутим о свему оном што ме је узбуђивало. Било би то исто толико глупо колико и рећи да је небо плаво, а песак жут. Речи су мрежа кроз коју сва истина исцури.

Једног јутра, крајем јула, док сам пролазила крај његове столице, он је спустио руке на моје кукове. Укочила сам се, као кип, у празној унутрашњости нека птица бесомучно је лепршала и упирала се да одлети. Вративши се кући тог дана, деца су ми изгледала као странци, а име мог мужа остављало је укус метала у устима.
   Читавог августа, док сам му поспремала кућицу иза дина, причали смо о облачном времену, магли, ветру, жези, киши. Па ипак, кад би одмарао руке на мом телу, чекала сам у тишини, све док се не би вратио својој неиспијеној кафи. Тада, горела бих у пламену који је истовремено и пекао и смрзавао.
    Кад би ми на памет пали зимски месеци, кад њега више неће бити, кућица би се стресала од леденог ветра, и знала сам да ћу осећати смрт како ми се умиљава око ногу.

Америчка књижевница Пола Фокс (1923–2017) најпознатија је по романима за децу, за које је 1978. године добила угледну међународну награду Ханс Кристијан Андерсен.
   Годинама је предавала књижевност у школи и потом креативно писање на Мичигенском универзитету, успут пишући романе и приче.

    Почела сам да читам новине из града, које у мом селу можете да купите само у време та три летња месеца, али оно што сам читала било је бљутаво и мучно. То није могло да ме одвоји од те страшне љубави која ме била оборила и здробила – у четрдесетој години. Једино за чиме сам чезнула било је да се покорим агонији светлости која ми је попуњавала главу оних јутара кад сам га посматрала како ми се приближава гипким кораком, кораком младића, по олињалом тепиху у кухињи.
    – Добро јутро, – изговарали смо истовремено, и чинило ми се како ми се срце уздиже из свог гнезда од крви и узлеће као птица пут неба.
    Током лета, нафтна мрља приближила се обали. Мушкарци би испловили у чамцима и покушавали да је намаме, као неку звер. Ватре су ноћу без прекида гореле на обали, а око њих, народ је певао и грлио се, лица окренутог у супротном смеру од црне воде.
    – Хоћеш ли са мном на обалу? – упитао ме је једног поподнева, кад сам баш била угурала кецељу у папирну кесу. Сели смо на песак у гомили, где су се непрекидно довикивали, као да извлаче дебелу, масну ужад ђаволове хаљине из воде.
    Седели смо, руку савијених око колена; рамена су нам се додиривала. Помешан са мирисом соли, осећао се и његов мирис; ланено уље, опрано рубље и зелени сапун од четинара који сам му ја била купила у сеоској трговини.

Умируће птице лежале су око наших ногу, а ту, надохват руке, једној младој ајкули вилице су се отварале, затварале и полако кочиле.
    Скочио је на ноге, тако лако да сам помислила да је само удахнуо. Пре но што сам могла и да узвикнем био је до појаса у нафти и води и избацивао на обалу птице, док су се около људи смејали и аплаудирали.
    Шчепала сам га док је посртао. Одвукла кроз гомилу чија су се лица хладила и љуљала.
    Свукла сам га у кухињи. У уској кадици, која је имала канџе уместо ножица, у топлој води сам га опрала. Спрала сам нафту са косе, и сваку масну кап са најосетљивијих и најинтимнијих делова његова тела. Потом сам га обрисала и обукла у чисто рубље које сам му ја била испеглала, запертлала му ципеле, исправила мокру браду.
    Припремила сам му виски и кафу. И најзад, боја му се вратила у образе.
    Жели, рекао је, да напустим село, децу и мужа, и да се са њим вратим у његов град.
   Казао је да ћемо тамо, сваке ноћи, слушати музику, свуда, на сваком месту.
    Слушала сам га готово један сат и запазила неке нијансе у његовом гласу које раније нисам била приметила. Док је причао, често је склапао меке, остареле руке, као да жели да истисне нешто из себе. Рекао је: нема будућности за мене на селу.
    – Живиш на периферији догађања, – казао је.
    Кад је завршио, завалио се у фотељу; очни капци су му подрхтавали. Ја сам устала. Склопила сам кецељу и рекла да са њим не могу да пођем, иако га волим, више од села, његовог града, више од било чега што се креће, лети, пузи.

Ове зиме често одлазим да погледам кућицу у којој је живео. Ветар је уништава, овде даску, тамо цреп. У шалу, који савијам око грла и браде, осећам свој дах. У рукавима капута, где сам их скрила од мраза, руке ми формирају зделе које би да приме његова стопала, сићушну задњицу, анђеоска крила његових лопатица.
    Овог лета нико нам неће доћи, ни овде, нити у неку другу кућицу. Плажа нам је црна од нафте. Птице су нам или мртве или су одлетеле. Рибе леже смрзнуте испод глиба. Трава на динама не клија. Службена лица стижу сваке недеље и записују новости које налазе у таласима црне прљавштине. Разговарају међусобно на динама, док им ветар лепи оковратнике по свеже избријаним вилицама.
    Сада, прекасно је за неке вести. Овде, у нашем селу, ми патимо. Коначно, ипак смо постали центар нечега.