Купус – и сладак и кисео, а...

НЕПРИЈАТЕЉ ВИНОВЕ ЛОЗЕ

Већ хиљадама година овом корисном биљком баве се умни људи и откривају њена лековита и хранљива својства

У српској средњовековној држави поврће је у исхрани становништва заузимало важно место, док је у свакодневном животу калуђера било још значајније. Чињеница да су хришћани у средњем веку постили више од сто педесет дана годишње на нарочит је начин истицала место поврћа у исхрани. У изворима оно се најчешће јавља под заједничким називом зеље. Под тим општим именом, између осталог, крије се и купус, који се највише гајио и користио у сиров или куван – као вариво.
   Најпознатији је био каволин, врста купуса која успева у крајевима са средоземном климом, а расте га током целе године. Осим купуса, значајно место заузимали су празилук, репа, тиква, ротква црвени и бели лук.
   За празилук, црвени и бели лук, као и роткву, одомаћило се име љуто зеље.

У Ходошком зборнику

   Купус као лек срећемо и у Ходошком зборнику, састављеном 1396. године, чији је терапијски део једини сачувани спис овакве врсте који потиче из времена српске средњовековне државе. У њему се налази мешовита медицинска грађа, а највероватније је настао у неком од наших манастира испод Саве и Дунава.
    Садржи 79 различитих рецепата. Уопште, терапијски зборници српске средњовековне медицине највећим делом су превод латинског списа Practica brevis, чији је писац Јован Платеарије, лекар из Салерна, који је живео крајем 11. столећа. Верује се да је овај спис на српскословенски преведен највероватније у 13. веку. Српска медицина је свој врхунац досегла у 14. и 15. веку и, како тврде стручњаци, није се много разликовала од лекарства које су неговале ондашње знамените медицинске школе у Салерну (Италија) и Монпељеу (Француска).
   Тако се, на пример, против бољке зване осип, односно мехурића у устима, препоручује да се узме лишће од купуса и добро сажваће. Тако сажвакано треба да се извесно време држи у устима и мехурићи ће нестати. Против отока целог тела болеснику треба давати да пије сок од купусовог лишћа.
   Састављач овог зборника исказао је разумевање и бригу за оне којима опада коса. Њима се саветује дa добро истуцају лишће од купуса, затим да га помешају с јаким црним вином и тиме облажу место с којег опада коса. Овде се примећује опречност с изнетим ставом староримског учењака Плинија Старијег, који је тврдио да је „мржња између купуса и винове лозе смртоносна”.
    Ходошки зборник чува и два рецепта против главобоље настале услед прекомерног пијења вина. Први прописује да се узме лишће бршљана или купуса и добро исцеди, а добијеним соком треба намазати главу. У другом се истрајава на томе да се најпре иситни купусово лишће и помеша са шафраном и беланцетом, па се то стави на болесниково чело. Побројаним рецептима слична је и лекарија против пијанства у којој стоји да пијанац „на празан стомак поједе корен од купуса или пет горких бадема”. За разлику од претходних, у овим је случајевима препорука састављача умногоме слична онима за које Плиније Старији истиче да припадају античком грчком свету.
   Напослетку, у фармакотерапијском делу зборника стоји и лек против гута (метастазирајућег апсцеса):
   „Узми лишће од грчког купуса, добро га иситни, помешај с чистим брашном и тиме обложи оболела места.”

У лекарушама

   Развој српске средњовековне медицине, који је ишао упоредо с европским, прекинут је падом Србије под власт Османлија 1459. године. У новонасталим околностима, које су биле последица турске превласти, оживела је племенска и патријархална култура. Тако су међу Србима, који су постали поданици пространог Османског царства, остале само народна световна и верска медицина.
   Обнова народне медицине, уз упадљиву осеку научног лекарства, испољила се у појави низа лекаруша, својеврсних зборника у којима је сакупљано народно медицинско искуство. Најчешће је реч о рукописним књигама у којима су пописиване лекарије, као и упутства за њихову употребу, али у којима је научни приступ медицини лагано губио битку с навалом магије, надрилекарства и празноверица.
   Веома је занимљива Рудничка лекаруша из 1841. године, изашла из пера јеромонаха Мануила Витковића, у којој су сакупљена знања из домена народне медицине, а пре свега начини за справљање лекова и упутства за њихову употребу. За разлику од других лекаруша, насталих у 18. и првој половини 19. века, приметни су утицај и баштина Хабзбуршке монархије. Наиме, наводи се пет лекова против главобоље и сви садрже биљне састојке или њихове производе. Један се састоји из заједно прокуваних листа врбе и корена купуса који се привијају на главу, док се у течности насталој током припреме паре ноге оболелог.
   У народној медицини купус има ограничену примену. Утуцано семе је лек од русе, гујавица (глиста) и грчева у стомаку. Руса је кожна болест која се испољава појавом краста на глави и лицу, нарочито код деце. Лист купуса се меће на ране које се гноје, на изгоретине, на место оболело од црвеног ветра, а и код болести утробе и материце. Чорбом од купуса мажу децу на други дан ускршњег поста „да их не би гује уједале”. Бели лук, који се меће на рану од змијиног уједа, треба ставити на купусов лист.

У пословицама и веровањима

    У српском народу купус је једна од најважнијих намирница, па је ушао и у пословице: „Ко купус сади и крмачу храни, не боји се глади”, „Турци веле: тарана је храна, а каури: купус и сланина”. Ту су и изреке „Купус гледа, месо вади” и „Купус у кацу, дете у кућу”, а тиче се жене која често рађа.
   За купус су везана и многа веровања. На пример, наш народ верује да на месту где су биле конопље не треба сејати купус „иначе ће умрети неко из куће”. Ако се купус сади коцем, тада се мучи Блажена Госпа; купус не треба метати у кацу средом или петком; купусу је речено да је на Вртоломију (празник Светог Вартоломеја, 11/24. јуна) у врту, а на Луку (18/31. октобра ) у каци; добро је да се купус сади на Цвети, јер ће најбоље успевати, а и на Ђурђевдан (23. април/6. мај) и Марковдан (25. април/8. мај); негде у Далмацији се семе за расад сеје на Светог Трифуна (1/14. фебруар) да га не изједе бувач, тврдокрилац који се храни листом купуса. Купус се у кацу не ставља на Усековање главе Светог Јована Крститеља (29. август/11. септембар), јер ће се покварити. Верује се да је добро сањати купус.