Сопран који је парао уши

НАЈГОРА ПЕВАЧИЦА НА СВЕТУ

Америчка наследница посветила је живот опери иако није имала нимало дара за певање.

Више од две хиљаде људи остало је пред улазом Карнеги хола 25. октобра 1944. године. Сва места у дворани била су попуњена. Никада раније није се десило да карте за концерт буду распродате за само два сата.  Публика је с нестрпљењем чекала да откуца осам часова и да почне рецитал о ком се по Њујорку причало недељама уназад. Они који су остали испред махали су новчаницама од 20 долара у нади да ће их ипак пустити унутра. Макар да стоје. Оваква прилика није смела да се пропусти.
   Када се подигла завеса салом је завладао мук. На бини, пијаниста за клавиром и времешна дама у раскошном костиму. Због ње су се сви ови људи окупили. Причало се да не постоји оперска певачица која може да се мери са Флоренс Фостер Џенкинс (1868–1944). И заиста је било тако. Самоуверено је пустила глас. Није било први пут да пева пред обожаваоцима. Додуше, никада их није било у толиком броју. Готово три хиљаде. Овога пута у гледалишту нису били само они који су је годинама подржавали. Међу њима је било и новинара и радозналаца који су коначно добили прилику да чују жену за коју се говорило да је најгора оперска певачица свих времена.
   Леди Флоренс заиста није умела да пева. Али никада раније јој то нису дали до знања тако сурово као те вечери. Свака погрешно отпевана нота пропраћена је кикотом. Како је време одмицало, све више људи се смејало грохотом, уз добацивање по које злонамерне опаске.  Врхунац је био када је уз једну песму дама почела да се врти у круг изводећи неки необичан, само њој познат плес. И поред нескривеног подсмеха великог дела публике Флоренс није имала намеру да одустане. Тек када је отпевала све што је најављено у програму и добила аплауз, повукла се са сцене. Карнеги хол означио је врхунац њене каријере. И њен крај.

                   Ни речи више...

   Још током детињства је знала да је њен живот предодређен за музику и наступе. Као кћерка добростојећег адвоката из Пенсилваније имала је среће што је већ у окриљу породице добила могућност да се посвети ономе што је волела. Веома рано почела је да свира клавир и убрзо се показало да је врло даровита. Наступала је и на неколико фестивала. Мада се касније хвалила да је певала у Белој кући, пред неколико хиљада званица, нису сачувани подаци који би поткрепили њену тврдњу. Како било, многи су предвиђали да ће у будућности бити успешна пијанисткиња. А онда је једна повреда руке све променила. Због оштећених нерава у шаци више није могла да свира.
    Уместо одласка у Европу, где је желела да студира музику, Флоренс Фостер удала се са 17 година за лекара Френка Торнтона Џенкинса и преселила у Филаделфију. Брак није потрајао. После мање од три године, када је сазнала да је од супруга добила сифилис, напустила је дом и, по сопственим тврдњама, никада више са њим није проговорила ни реч. Остало јој је презиме које је задржала до краја живота. Врло је вероватно да се никада није званично развела, јер документа о томе нису сачувана.
   Још коју годину боравила је у Филаделфији, где је држала часове клавира. Затим се с мајком преселила у Њујорк. Сусрет са британским глумцем Сен Клером Бејфилдом означиће прекретницу у њеном животу и каријери. Упознали су се 1909. године и ускоро започели помало необичну везу која ће трајати више од три деценије. Њихов однос био је несвакидашњи зато што се знало да је Бејфилд истовремено био са много млађом Енглескињом којом ће се касније и оженити. То га није спречило да буде уз Флоренс Фостер и подржи њену жељу да постане оперска певачица. Очево наследство помогло јој је да улаже у учење и часове певања. Богатство јој је такође помогло да постане део њујоршког високог друштва.
   Учланила се у бројне друштвене клубове, а и сама је основала у то време веома познат клуб „Верди”. Чинило се да су околности опет биле савршене да се посвети својој највећој љубави – музици. Овога пута као певачица. Само, њена даровитост за певање није могла да се мери са оном коју је показала као пијанисткиња. Флоренс Фостер Џенкинс једноставно није имала слуха. Невоље су чиниле и најосновније ствари: интонација, висина, ритам... Тешко је изговарала фразе, нарочито ако су биле на неком страном језику. На неколико сачуваних снимака може да се чује како пијаниста Козме Мекмун прилагођава делове композиција њеном певању, како би биле колико-толико подношљиве за слушање… Све у свему, њен сопран био је довољно лош да га неки назову „анти-Калас” (по грчкој оперској певачици Марији Калас).

У публици и Кол Портер

   И поред очигледних знакова да никада неће постати ни пристојна певачица, нико није био спреман да  Флоренс погледа у очи и саопшти јој сурову истину. Чак ни Бејфилд који ју је, као менаџер, охрабривао да и даље вежба. Да ствар буде гора, повремено је приређивала рецитале у свом стану на Менхетну, или наступала у представама у „Вердију” и другим клубовима. За те изузетне прилике сама је брижљиво осмишљавала костиме. Омиљен јој је био онај са анђеоским крилима. За сваки је имала и  одговарајућу перику. Уз неке песме хладила се лепезом од нојевог перја, или вртела сунцобран, а уз омиљену шпанску песму „Clavelitos” („Мали каранфили”), обавезно је бацала цвеће у публику. Ако би је позвали на бис, најпре би покупила каранфиле, па поновила целу тачку. Све за верне обожаваоце.
   Током свих тих наступа чинило се да никоме није сметало  њено фалширање које је парало уши. То није била случајност. Наиме, „обожаваоци” који су долазили да је слушају углавном су били пријатељи, чланови клубова, или људи који су очекивали неку новчану помоћ. Леди Флоренс, како је волела да је зову, била је дарежљива особа. Нарочито када је музика у питању. И учитељи који су јој држали часове навикли су на њено ужасно певање јер су увек били великодушно награђени. Новац је давала и у добротворне сврхе.
   Сен Клер Бејфилд никако није желео да сруши снове своје сапутнице. Зато је строго водио рачуна о томе ко сме да купи карте за представе.  У публици су увек били проверени људи, спремни да сваку њену тачку пропрате громогласним аплаузом. И да се касније сјате испред гардеробе како би добили аутограме. Углавном су сви успевали да се суздрже од смеха или добацивања погрдних речи, осим у ретким приликама када би неко непознат успео да се дочепа карте. Знало се и ко од новинара сме да буде у сали. Само они који ће сутрадан писати хвалоспеве о њеним гласовним могућностима.
   Међу угледним посетиоцима неретко је било и познатих имена из света музике. Према једној анегдоти, композитор и текстописац Кол Портер (1891–1964) понекад је морао штапом да се удара по стопалу како би спречио напад смеха током наступа Флоренс Фостер. Али и поред тога је редовно долазио на њене рецитале. По граду је почело да се прича да су њени концерти забавнији од најбоље позоришне комедије.

                                                  Срећа у таксију

   Многи музички стручњаци у оно време, али и касније, питали су  се колико је Флоренс била свесна  својих недостатака. То што је понекад бирала да пева арије захтевне и за најбоље оперске певаче указује на претпоставку да је заиста мислила да је натпросечно обдарена. Када је доживела лакши судар током једне вожње таксијем, у страху је узвикнула висок тон који током мукотрпних вежби никако није могла да достигне. Толико је била срећна да је заборавила и на удес и на подношење тужбе. Уместо тога, на адресу таксисте послала је кутију веома скупих цигара. Веровала је у своје способности, па не чуди што су се на њеном репертоару нашли композитори попут Моцарта, Вердија, Брамса, Штрауса.
    Недостатак, односно оштећење слуха, неки су приписивали њеном здравственом стању које се временом погоршавало. Због сифилиса је добијала лекове од којих је у позним годинама изгубила косу, а вероватно је да је болест касније озбиљно оштетила централни нервни систем, па тако и вид и слух. И поред свих тешкоћа са којима се суочавала, била је спремна да са 76 година оствари сан и наступи у Карнеги холу. У тренутку када је донела овако велику одлуку није размишљала о томе да у публици неће баш сви бити пријатељски настројени.

 

                                           И ДАЉЕ СЛАВНА

Пре две године снимљен је амерички филм „Флоренс Фостер Џенкинс” у режији Стивена Фрирса. У насловној улози бриљирала је глумица Мерил Стрип, а улогу Сен Клера Бејфилда одиграо је Хју Грант.
   У београдском  „Атељеу 212” од 2014. године игра се позоришни комад „Славна Флоренс”, по књизи Питера Квилтера, у режији Ђурђе Тешић. Осим изванредне Горице Поповић у главној улози, у комаду играју Иван Михаиловић и Тамара Драгичевић


    Дан после наступа у новинама су освануле ужасне критике о томе како није била способна да бар део песме отпева без грешке, како је „масакрирала” арију из Моцартове „Чаробне фруле”, као и да је врхунац био када је публика запала у неку врсту хистеричног смеха током извођења њене омиљене шпанске песме. Бејфилд је, као и увек, стао у њену одбрану. Када  га је новинар из „Њујорк поста” питао зашто је уопште одржала концерт и дозволила да буде понижена, њен менаџер је одговорио:
    „Зато што воли музику.”
    После Карнеги хола Флоренс је доживела отрежњење које ју је у великој мери погодило. Пет дана после концерта имала је срчани удар. Преминула је 26. новембра 1944. године. Неки верују да није могла да преболи исмевање дела публике и оштре критике. Али никада се није покајала што је живот посветила музици. Једном приликом се поверила пријатељу:
    „Људи ће можда рећи да не умем да певам, али нико неће смети да каже да нисам певала.”

Број: 3475 2018.
Аутор: Сања Лазић