Писац пева у туђини

НАЧИНИ СТРАНКУ ЗА СЕБЕ САМОГ

Како се кроз магле Лондона указао „Ламент над Београдом”, један од врхунаца српске поезије...

До 1954. године послератно осветничко расположење, оно које је многе невине одвукло пред стрељачки строј или на вишегодишње испитивање затворског система нове државе изнутра, донекле је малаксало. Међу готово заборављенима, а у емиграцији, нашао се и један од највећих српских писаца, Милош Црњански.
   Књижевник Милован Данојлић, у предговору књиге Драгана Р. Аћимовића „Са Црњанским у Лондону”, сећа се да је већ тада у великим издавачким кућама у Југославији почело стидљиво да се говори о потреби поновног штампања лирике Црњанског. Те године српска књижевност има свог највећег живог писца у туђини, а Милош Црњански је убеђен да нема никога и ничега.Како каже Данојлић, њему се у избеглиштву диви једино Драган Аћимовић, новинар прекинуте каријере, један од пионира домаће филмске критике, коју је објављивао у предратном „Времену”, непотврђени писац, политички емигрант, физички радник и, у слободним часовима, човек који се приучава издавачком и штампарском послу. Тај Аћимовић – који је рат провео као уредник једног четничког листа у Поморављу и по доласку комуниста се пребацио у Италију, а потом и у Париз – својеручно ће сложити предратне стихове Црњанског и објавити их у малом броју примерака са, каже Данојлић, само једном побудом: да му пред очима у беспућу странствовања поново блесну ти незаборавни драгуљи.
   Писац, који сумња у своје телесно и духовно постојање, и издавач, за којег нико на свету не зна и који, словима нађеним на отпаду, слаже једно ремек-делце типографске вештине – да би се у рукама ретких 1954. године нашли „Одабрани стихови” Црњанског.
   Недуго затим, Аћимовић се из Француске упутио у Јужноафричку Републику, у Јоханезбург.
   Тамо је основао малу штампарију и издавачку кућу, те наставио преписку с Црњанским – све до краја 1961. године, кад се са супругом Роксандом поново упутио у Европу, до Лондона, не би ли посетио свог „Учитеља”, како је називао Црњанског, и о томе оставио сведочанство, чије делове објављујемо.

Сусрет

   Први дан Божића у Лондону. Хладно, као што се може претпоставити... Кад изађосмо на светло дана сивог, само што није почео да пада снег. Присетих се улице. С леве стране неке једноспратне радње, као усред Крушевца или Параћина. С десне стране, подиже се један потамнео, као зид тамнички, блок зграда са стотине прозора. Црњанскова адреса је 83, Queen’s Court. Уђемо у мрачан кулоар и код лифта стоји кућепазитељ. Хтедох га упитати за Црњанског, кад приметим, пред самим лифтом, једну даму с црним шеширом, старомодним, чека лифт. Из полупрофила препознам госпођу Виду Црњански. Јавим јој се.
   – Како изненађење! – узвикну она. – А Црњански јуче вас је чекао на Викторији... Него, хајдете унутра.
   Кад госпођа Вида зазвони на врата броја 83, отвори их Црњански. У сивом џемперу и у патикама, свежији нешто него пре седам година, али све посивеле косе, рекло би се као какав фотографски негатив.
    – Cher Maître! – ослових га по француски, јер га смартрам учитељем, наравно, у књижевности.
    – Тако ми је мило... Изволите само... Неред је... Ја сам остао да нешто завршим, а Виду сам послао да се прошета по чистом ваздуху.
   У соби одиста неред. Црњански је таман куцао нешто на машини. Рукописи поређани по столу, по фотељи и једној столици која, са другом једном, чини сав седелачки намештај. Уза зид рафови с књигама, стварима, пакетима, оделом. Види се тескоба. До прозора шиваћа машина којом госпођа Црњански зарађује хлеб. Прави хаљинице за лутке и продаје их великим магазинима. На другој страни као неки орман, широких крила. То је у ствари кревет који се ноћу извуче из зида и спусти на под...
   Посматрам га како полако завршава своју вечеру, седећи све време на ручнику од фотеље (јер четвртог седала нема), прича анегдоте, сипајући витриол на противнике спокојно као сирће на салату, додирујући књижевни живот између два рата са толико живости као да се то десило јуче; и све испричано са толико личног стила, једном говорном прозом без граматичке цепидлачности, називајући све правим именом.
   Сутрадан, после ручка, шетали смо дуж Темзе. Хладно и још ветровито, није за шетњу, али Црњански инсистира. Његови коментари о хотелу „Дорчестер”, где је одлазио док је био у владиној служби, а више не може...
   – Само један наш официр – вели – један бивши мајор који иначе ради у некој фабрици, кад у петак прими плату он у суботу увече оде у „Дорчестер”. „Да се осетим човеком”, каже он, а иначе недељу дана живи о чају и сендвичима.
   Међутим, Црњански не даје ни две паре на такав живот. Све што себи допушта јесу ручкови и вечере у Удружењу стране штампе, где представља недељник „Ел Економиста”, из Буенос Ајреса, лист др Милана Стојадиновића. Тамо познају Црњанског још из времена рата.
    – Енглези – прича Црњански – умеју човека да дигну и да га понизе... Једном га ставе на крај стола међ непознате азијске дописнике, други пут међ највеће светске новинаре... О Лондону пишем књигу, другачију него што се пишу књиге туристичке. Причаћу како сам ја доживео Лондон.

Отказ

   Близу Улице Флит Црњански нам показује једну кућу у којој је радио као експедитор у једној књижари. Носио је пакете из књижаре до једне поште, ту близу. Показао нам је зграду те поште. Једног дана, док је вукао пакете с књигама, сусрете га Стержевић, бивши полицијски писар, који ради у британској полицији. Тај се није могао начудити што га види.
   – Јесте ли ви то, господине Црњански?
   – Yes, Sir! – главом одговори Црњански и настави пут.
   Црњански нас води у Улицу Бонд. Тамо нам показује радњу у којој је, одмах после рата, радио као књиговођа. То је радња једног лондонског обућара и ташнера, Француза...
   Једном, у разговору с продавачицом, каже госпођа Црњански да је њен муж, бивши саветник за штампу југословенске владе, остао без посла. Продавачица примети да њима треба књиговођа, па „ако се господин разуме у књиговодство...”
   А Црњански, пошто је као млад учио трговачку школу у Трсту, сад баш као прави бели Рус, поручи по својој жени да му је то „специјалност”. Запосле Црњанског и он се допадне газди. Књиге је водио уредно, седећи на високој столици за пултом. Поред књига, Црњански је помагао при паковању, спремао рекламу, дискутовао моделе. Приватно у једном енглеском друштву Црњански исприча како је једна отмена енглеска дама купила у радњи себи ташну од 35 фунти...
    Међутим, три дана после овог разговора изађе у једном вечерњем листу да у Улици Бонд постоји једна страна фирма која енглеским муштеријама узима 35 фунти за једну ташну... Идућег првог, Црњански доби отказ. Чак је пронађен и мотив: због лоших послова мора се редуцирати персонал.
   Госпођи Црњански дозвољено је да зарађује само 500 фунти годишње. Како своје лутке продаје по великим радњама уз рачун и новац добија чеком, не може ништа затајити. Кад испуни своју годишњу зараду, мора да престане са радом.

Тајац

   На ручку код Црњанског. Причао ми је како су га у Лондону неки зачикавали, а он поручио, мислим једном бившем министру или официру, нека дође у Хајд Парк да се обрачунају. Потом Марко Ристић (књижевник, надреалиста, дипломата код Тита).
   – Ха! – Црњански се насмеја иронично – Ха! Марко, господско дете, тако је мислио и још мисли, а комуниста с душом једне праље... Марко никада није успео да напише нешто оригинално. Увек се дивио правим уметницима, а дивљење према мени претворио је у мржњу. Сада обожава Крлежу. Он увек мора неког да обожава.
   Не знам поводом чега и како, али ја ланух нешто против Енглеза, кад ме Црњански значајно погледа, уозбиљи се, показа прстом према тавану, па рече:
   – Пазите, они слушају.
   Тајац. Госпођа Црњански такође значајно потврди својим крупним очима, као да има нешто горе. Мистерија. Наравно, помислих, има горе неки стан у овом казамату, као и доле, испод нас. Утом Црњански показа кажипрстом надоле и рече:
   – И тамо слушају.
   Али, ко слуша? Црњански рече:
   – Горе, изнад нас, станује један што има везе с титовцима, а доле, испод нас, један други који ради за Енглезе. Овог другог познајете, онај што је срео амалина. Тако нас слушају. Био овде једном човек из амбасаде, па се распричао. Ја му кажем: „Будите обазриви, млади човече, слушају вас!” Он то није схватио... После, кад смо се једном нашли, упита ме: „Како то да у амбасади знају од речи до речи шта сам с Вама разговарао?”
   Црњански такође верује да му отварају пошту. Могуће. То раде све полиције на свету... Црњански све чува. Рукописе у неким нарочитим кутијама које скрива између намештаја, било што се боји да се не изгубе у нереду, било да их неко не украде. Држи близу себе цео комплет „Идеја”, сва издања, сем „Лирике Итаке”, пуно својих фотографија на којима фигурира као млад атлета. Забележака има пуно.
   После сам разумео зашто госпођа и господин Црњански никада не излазе заједно из куће. Увек је неко у соби. Док послужитељи чисте, једно од њих се мува около, било у купатилу или кујни, бајаги. Најзад, Црњански ми рече:
   – Ова кућа припада једној америчкој компанији и у њој станују многи тајни агенти. Ја сам сигуран да, кад им треба, улазе у наш стан. Пробали смо. Изашли смо били, Вида и ја, а пре изласка оставили смо неке ствари на одређена места. Кад смо се вратили, те ствари имале су промењене положаје. Дакле, претурали су...
   С времена на време, погледа ме значајно, па онда покаже обрвама нагоре и надоле:
   – Yes, Sir!

Икона

   У недељу, 31. децембра 1961. године, опроштајни ручак. Цело време ручка Црњански опет седео на ручнику од фотеље. Не пристаје да се мењамо. При крају ручка, упита ме:
  – Нећете се љутити ако вас нешто питам?
   – Како бих?
   – Тако, људски... Ја распродајем неке моје ствари. Шта би вас од тога интересовало: бибелотс, халбес, иконе?
   – Иконе да. Остало не.
   Пошто смо се договорили око иконе, Црњански тад извади из хрпе докумената један коверат и пружи ми га:
   – Ово прочитајте у авиону.
   Госпођа Вида устаде са столице, очи јој се сјаје:
   – Прочитај нам сад, овде... Хајде...
   Црњански остаје упоран:
   – Не, то прочитајте у авиону. Сад ћемо направити овај аранжман: ако вам се свиђа поема која се зове „Ламент над Београдом”, штампајте је у највише 50 примерака. Ако хоћете да платим, реците шта кошта. Ако не, поделићемо издање на два дела, па сваки нека чини шта хоће са својим делом.
   Још нисам отворио свежањ, а заголицан оним одушевљењем госпође Црњански, хтедох му затражити да прочита песму, но, предомислих се: он мора да има неки разлог кад неће да је гласно чита. Ја одговорим:
   – И без прочитавања усвајам предлог. Издаћу што лепше знам и умем, и послаћу Вам половину издања. Тако Вас то неће коштати ништа.
   – Само хоћу да пошаљем некима у Београд – рече Црњански – и то у одређени моменат. А дотле да нико ништа не зна.
    Остављамо тако топао, драг кутак Црњансковог стана...

Ламент

   Тек на броду, између Довера и Калеа, у топлој кабини, узех да читам „Ламент”. Одмах осетих два различита тона у поеми, а она ми се указа, разграната и сва хрлећи увис, као готска катедрала.
   Тада разумех смисао неких разговора са Црњанским у Лондону. Он се враћа у отаџбину. Емиграција га није разумела, нити подржала, док је издржавала низ особа које ће нестати у историји. Емиграција није заслужила да Црњански с њом буде. Шта оно рече Данте о егзилу? И чиме завршава? „Начини странку за себе самог”.

* * *

    Чим је стигао у Јоханезбург, Аћимовић се дао на посао. Како тврди, приликом читања је открио два тона: први говори о песниковом промашеном животу, а други је апотеоза Београду. Решио је да други део сложи из курзива. Кад је Црњанском слао коректуре, овај се сложио с том замисли.
   Тако је 1962. године из Аћимовићеве штампарије изашло ово ремек-дело српске поезије. Како је договорено, половину тиража је одмах послао Црњанском. И тако је свој пут започела књига, већ у том тренутку једна од најдрагоценијих у свеколиком српском издаваштву, а која је до дана данашњег остала библиофилски сан.