Живот пише драме

„МИР У ОПАСНОСТИ”

Триста седамдесет два километра изнад Земље тројица космонаута остала су без светла, ваздуха, уређаја за одржавање живота..

Ништа није наговештавало драму која се прикрадала космичком тишином. Тројица космонаута, Руси Василиј Циблијев и Александар Лазуткин и Американац Мајк Фоул, већ два месеца стрпљиво су радили на истовару, односно утовару „Прогреса”, беспилотне летелице за снабдевање посаде. Ракета је уз свемирску станицу „Мир” пристала још у априлу 1997. године доносећи посади неколико тона хране и осталих потрепштина, а враћајући углавном конзерве људског отпада и ђубрета. За неколико дана „Прогрес” је требало да крене према Земљи и изгори у атмосфери. На космодрому у Бајконуру већ се припремао нови брод за снабдевање посаде на „Миру”.
   Невоље су почеле у среду по подне 26. јуна док се руска свемирска станица налазила на 372 километра баш изнад Русије. Мада је летелица за снабдевање пристајала помоћу аутоматских уређаја, командант брода Василиј Циблијев покушао је да „Прогрес” ручно, проверавајући га, наведе на док једног од седам модула „Мира”, и то помоћу џојстика, као у видео-игри.
   Али, млазнице задужене за успоравање „Прогреса” на путу до дока једноставно се нису упалиле. Ракета пуна ђубрета прошла је мимо основног модула (најстаријег дела „Мира” који је био у орбити од 1986. године и у ком су смештени астронаути и најважнија опрема) и кренула према модулу „Спектар”, цилиндру дугачком тринаест метара са четири велика низа соларних ћ елија, основног извора енергије. Био је то, иначе, део орбиталне станице у којој је највише времена проводио амерички космонаут са својим задацима и сад се управо спремао да на „Прогресу” испроба ласерски трагач. Али, непосредно пре удара навигатор Александар Лазуткин рекао му је да пређе у „Сојуз”, летелицу која је у оквиру станице „Мир”, за случај какве хаварије, служила као нека врста чамца за спасавање.
    А онда се цела станица протресла, запиштали су аларми који су јављали о паду притиска. После неколико тренутака, по осећају у ушима, знали су да притисак у кабини ипак прилично споро опада. Нико још није видео рупу, али су доцније, на основу брзине губитка притиска, израчунали да не може да буде већа од три квадратна центиметра, таман као половина поштанске марке. Искусни космонаути, са дуже од три месеца боравка у свемиру, пожурили су да остатак „Мира” одвоје од простора који је губио притисак. Затварање „Спектра” потрајало је око осам минута јер је требало откачити више од 25 каблова који су пролазили кроз тај ненадани отвор, а међу њима су били и они за довод струје са соларних ћелија на оштећеном модулу.
    „Мир” се нашао у великој опасности. Сем губитка Сунчеве енергије са „Спектра”, цела станица била је избачена са своје путање тако да ни остале соларне ћелије више нису могле да дају довољно енергије. Уз то, недостајало је струје и за жироскопе без којих станица није могла да се одржава у жељеном положају. А унутар брода температура је прешла тридесети подељак јер су престали да раде уређаји за климатизацију, као и пречистачи угљен-диоксида који помоћу електролизе праве и кисеоник. Драма је достизала врхунац.

Посада се, ипак, брзо снашла. Недостатак кисеоника надокнађивала је захваљујући помоћним канистерима које су, невероватно на месту озбиљних космичких истраживања, често отварали уз помоћ чекића и ексера. Но, кисеоника је било довољно, али су, пошто није било довољно светлости, данима морали да раде држећи батеријске лампе у зубима. Ипак, до суботе, четвртог дана, успели су да, испаљивањем пројектила са модула „Сојуз”, станицу „Мир” врате у правилан положај. А пошло им је за руком и да поврате две трећине енергије и највећи део најважнијих уређаја за одржање живота. Нажалост, у мртвом модулу „Спектар” био је неповратно изгубљен највећи део вишемесечних медицинских и научних експеримената, али посада је била кудикамо драгоценија.

ОДИСЕЈА „МИРА”

Орбитална станица „Мир” по многима је била круна руске космонаутике, одмах уз први лет човека у свемир – Јуриј Гагарин, 12. април 1961. године, у 9 сати, 6 минута и 54 секунде, васионски брод „Восток”, лет од 108 минута.
Лансирана је 1986. године, а потопљена у водама Тихог океана 22. марта 2001. За петнаест година постојања облетела је Земљу 86.220 пута и била привремени дом и, са својих 11 тона скупоцених научних уређаја, лабораторија за 104 космонаута којима је помогла да поставе мноштво рекорда. Између осталих, по броју летова у свемир (пет пута Анатолиј Соловјев) и дужини боравка у ванземаљским условима (са 437 дана проведених у „Миру” Валериј Пољаков први је доказао да би човек могао да долети и до Марса).
Упркос томе што је могао да лети још најмање пет до седам година, „Мир” је окончао у водама океана због недостатка новца за његово одржавање...

    У међувремену се и на Земљи догађала права драма, и у Сједињеним Америчким Државама и у Русији. Американци су били немоћни јер је, по ранијем договору, подухват спасавања био у рукама руског управљачког центра у Корољеву, месташцу поред Москве које је добило име по „оцу” руског васионског програма. Уз то, њихов шатл „Атлантида”, снабдевен опремом за безбедно пристајање уз орбиталну станицу „Мир”, могао је, у најбољем случају, да крене тек крајем јула, а шатл „Колумбија”, који се већ налазио на лансирној рампи, једноставно није имао уређаје за пристајање.

Руси су, пак, чим су сазнали за судар у васиони, с лансирне рампе одмах скинули нову ракету „Прогрес”, планирану да замени ону која ће изгорети у атмосфери, и у њу укрцали замену за опрему изгубљену у модулу „Спектар”, а неопходну за даљи живот орбиталне станице. А пошто је на „Миру” успостављен какав-такав живот, космонаутима није било дозвољено исувише опасно излажење у свемир и крпљење рупе. Са Земље им је наређено да чекају долазак новог „Прогреса” предвиђен за 10. јул.
    Нове невоље наступиле су одмах по пристајању летелице са Земље. Јер, ваљало је космонаутима да се у свемирским оделима угурају кроз уски отвор модула „Спектар” да би поново повезали двадесетак неопходних каблова. Када је то чуо командант Циблијев, процедио је контролном торњу у Корољеву да је то „проблематично... никада то раније нисмо радили, не знамо поступак...” Одговор га је  следио, а онда, свесног да су препуштени сами себи, и охрабрио. Виктор Благов, заменик директора руске контролне мисије, спокојно му је рекао:
   „Знамо, али све ће бити у реду. Ни ми о томе не знамо много, али само ви употребите свој дар и инстинкте!”
    И заиста, после седам дана орбитална станица „Мир” поново је, свом снагом, наставила посао, а космонаути су дуго након тога са смешком препричавали да су први људи који су доживели и преживели судар у свемиру...