За читање и уживање - Адевале Маџа-Пирс

ЛОЈАЛНОСТИ

Имао сам у то доба дванаест година. Једно поподне мој отац стиже задихан кући раније него обично.

„Жено”, повика мојој мајци, која је напољу, иза куће, припремала вечеру, „жено, зар ниси чула новост?”

Био је тако узбуђен да пројури кроз кућу. Пођох за њим.

„Не стидиш ли се, одрастао човек па јури около као деран? Шта је?”, упита мајка.

„Оџукву је прогласио нову државу Бијафру. Ми више нисмо Нигеријци, чујеш ли?! Сада смо Бијафранци”, рече и насмеши се.

„Па шта онда?”, рече мајка.

„Жено, не знаш шта говориш! Зар не схваташ да је ово велики дан, историјски тренутак?”

Мајка устаде и подбочи се. Лице јој беше ознојено од врелине ватре.

„Без обзира на то да ли смо у Нигерији или у Бијафри, немамо више дрва”, рече она.

Отац подиже руке к небу.

„Догађаји од светског значаја се дешавају, а ти причаш о дрвима. Па се уздај у жену”, рече и оде.

Те вечери учитељ, брица и човек који је поседовао Пошту дођоше у нашу кућу.

„Дечко, дођи овамо”, позва ме учитељ.

„Дођи и почуј шта ће ти учитељ рећи”, нареди мој отац.

„Седам пута девет?”

„Шездесет три”, одговорих.

„Добро. Сада, ако двадесет нигеријских војника умаршира у наше село и пет Бијафранки их нападну тигањима, ко ће победити?”, упита он и сруши се на под.

Мајка ме узе за руку и изведе из собе. Али ја сам се кришом вратио до врата.

„Шта сам ти рекао ономад? Тај Оџукву је прави човек, управо онај лидер који нам је потребан да се ствари покрену. Тим прљавим Нигеријцима ће забиберити чорбу уколико покушају да нас нападну, пусти да ти кажем,” рече мој отац.„Тако се говори”, сложи се учитељ. „Само нек покушају. Бијафра је највећа.”

„Јавили су на вестима да нас је већ пет држава признало”, рече поштар. Мајка ме позва: „Где си? Мораш ли увек да се прикрадаш и слушаш шта блесави мушкарци причају? Бијафра, Нигерија, каква разлика? Да ли смо изненада добили две главе? Нађи козу и привежи је. Уосталом, сада је она бијафранска коза, тако да морамо боље да је чувамо.”

Следећих неколико недеља сви су причали о томе. Али како је мајка говорила, једина разлика је била да је храна поскупела. А онда поче да се говорка да савезне трупе марширају на нас. Бијафрански војници су се појавили преко ноћи. У својим новим униформама и с изгланцаним пушкама изгледали су лепо. Возикали су се горе-доле у џиповима и посвуда дизали прашину. Сви моји пријатељи су их обожавали.

Једно јутро пробудих се и чух пушчану паљбу у даљини. Један авион прелете.

„Пожури, пожури, нападају нас!”, викао је отац.

„Куда идемо?”, упита мајка.

„Јеси ли слепа, жено, не видиш ли друге како беже ка шуми?”, рече отац.

„Али шта је с нашим трупама?”, упитах ја.

„Којим трупама? Побегли су прошле ноћи.”

Мајка јурну у спаваћу собу и поче да скида чаршаве са кревета.

„Немамо времена за то”, рече отац.

Кад смо изашли, видех да је то тачно. Читаво село се упутило ка шуми, предводио их је учитељ. Провели смо два дана и две ноћи у шуми.

„Тако, то је твоја велика Бијафра”, рече мајка. „Где је Оџукву, нисам га видела...”

„Завежи, жено!”, цикну отац.

Трећег дана отац ми рече да проверим да ли су војници још тамо.

„Хоћеш да убију дечака?”, рече мајка, прибивши ме уз себе.

„Пусти га, неће ништа учинити детету”, рече отац и обрати ми се: „Пази да те не опазе, чујеш ме?”

Прикрао сам се ивици шуме. Село беше пусто, нигде никог, осим неколико кокошака. Онда спазих нашу козу. Брстила је пред Поштом. Знао сам да ће се власник наљутити. Заборавих очево упозорење и почех да трчим. Тројица наоружаних нигеријских војника изиђоше из бербернице с пушкама у рукама и сачекаше ме.

„Где су твоји?”, упита један од њих.

Показах правац.

„Да ли нас се плаше?”

Потврдих главом.

„Иди и реци им да им нећемо ништа.”

Чим сам се вратио у шуму, сви загаламише. Рекао сам им шта се десило. Започе препирка. Неки су желели да остану, други да оду, а сви смо били гладни. Хране више није било. Због комараца није могло да се спава. Тако се вратисмо.

Војници су одржали реч. Сутрдан све се вратило у нормалу. На крају недеље војници су отишли.

Једне вечери брица, учитељ и власник Поште дођоше у нашу кућу. Отац ме посла да купим боце пива. Кад сам се вратио, чух оца како говори:

„Ти прљави Бијафранци, шта сам вам рекао? Као и обично, све се свело на причу. А у причи не постоји ништа што не могу да ураде.”

Учитељ ме позва:

„Дечко, ако бијафрански војници пређу тридесет километара дневно, колико им треба да дођу до Камеруна?”

Брица га подржа, прогунђавши нешто.

„Не обраћај пажњу на њих”, рече отац.

Мајка ме позва иза куће и рече:

„Иди и поведи нашу нигеријску козу”.

С енглеског превела Надежда Обрадовић