За читање и уживање - О’Хенри

ЉУБАВНИ ГЛАСНИК

Није било ни доба године ни доба дана када у парку обично има шетача; тако да смо слободни да претпоставимо да је млада дама која је седела на једној од клупа поред пешачке стазе једноставно послушала изненадни импулс да седне накратко и ужива у наговештајима долазећег пролећа.
   Седела је тако замишљена и мирна. Извесна меланхолија која јој се оцртавала на лицу мора да је била недавно узрокована, јер још увек није изменила деликатне и младалачке обрисе њених образа, нити је наружила одлучан облик њених усана.
   Висок младић је, шпартајући парком, дошао близу клупе на којој је она седела. Иза њега је трчкарао дечак c коферoм. Када је угледао девојку, младићево лице је прво поцрвенело, а затим побледело. Како се приближавао, гледао је израз на њеном лицу, с надом и стрепњом. Прошао је на неколико корака од ње, али није видео ниједан знак да је свесна његовог присуства или постојања.

Педесетак метара даље изненада се зауставио и сео на једну од клупа. Дечак је спустио кофер и загледао се у њега радозналим, проницљивим погледом. Младић је извадио марамицу и обрисао чело. Била је то лепа марамица, лепо чело, а и младића је било лепо погледати. Он се обрати дечаку:
   – Желео бих да пренесеш поруку младој дами на оној клупи. Кажи јој да управо идем на станицу, хватам воз за Сан Франциско, где ћу се придружити експедицији која иде у лов на лосове на Аљасци. Кажи јој да, пошто ми је забранила да јој се обраћам и да јој пишем, користим обраћање преко посредника као последњи апел на њен осећај за правду, за љубав онога што је било међу нама. Кажи јој да осуђивање и одбацивање онога ко није заслужио такав третман, без икаквог објашњења или прилике за оправдање, стоји у супротности с мојим мишљењем о њеној природи. Кажи јој да сам прекршио њене налоге у нади да ће можда бити склона праведном решењу. Иди и тако јој реци.
    Младић је спустио пола долара у дечакову шаку. Дечак прљавог, интелигентног лица за тренутак га је погледао сјајним, лукавим очима, а онда је одјурио. Пришао је дами на клупи помало несигурно, али без стида. Додирнуо је обод свог старог качкета, забаченог на потиљак. Дама га је мирно гледала, без предрасуда или симпатија.
    – Госпоја – рекао је – ови господин на другу клупу ви шиље љубавни романи. Ако не га познавате, а он се солунаши, на ваш миг ћу се врнем сас џандара за шес’ минути. Ако ли га пак познавате или знате татка му, можда ће вас интересира ово блебетање које ви по мени поручује.

Млада дама је показала благо интересовање.
   – Љубавни романи! – рекла је наглашено слатким тоном који је, чинило се, огрнуо њене речи у целофан суптилне ироније. – Нова идеја, ангажовање трубадура, рекла бих. Некада сам познавала господина који те је послао, па мислим да је потпуно непотребно да позивамо полицију. Можеш да ми изрецитујеш цео љубавни роман, али пази да не буде прегласно. Још увек је сувише рано за водвиљ на отвореном, па бисмо могли да привучемо пажњу.
   – Е па, овако – рече дечак, слегнувши раменима – знате ви о чему зборим, госпоја. Није то мачји кашаљ. Реко ми је да ви речем да је потрпо све чарапе и гаће у оно торбиче и да ће да бега у Фриско. Ондак се намерачио у Клондајк, у лов на снежне кокошке. Реко ми је да сте му ви рекли да не шиље јопет цедуље сас љубавни јади и да не коначи пред капију од башче, те му је ово последња шанса да вас уразуми. Реко ми је да сте га већ турили међ бивше, а без да сте му дали могућнос’ да си опере образ. Почистили сте га с метлу, без да зна због шта.
   Побуђено интересовање у очима младе даме није се угасило. Можда је то било изазвано оригиналношћу или храброшћу ловца на „снежне кокошке, односно начином на који је заобишао њене наредбе о забрани уобичајених видова комуникације. Упрла је поглед у неутешну статуу која је стајала у неуредном парку и проговорила право у људски пријемник:
    – Кажи господину да није потребно да му поново набрајам своје идеале. Он зна који су, нису се мењали. Када је овај случај у питању, морам да нагласим да су верност и истина врхунске вредности. Кажи му да сам преиспитала своје срце онолико колико је то могуће и да знам све његове слабости и потребе. Зато одбијам да чујем његова оправдања, каква год да су. Нисам га осудила на основу оговарања или сумњивих доказа, зато и нисам износила никакве оптужбе. Али, пошто инсистира да чује оно што већ зна, можеш да му пренесеш како ствари стоје. Кажи му да сам те вечери ушла на задњи улаз стаклене баште да одсечем ружу за своју мајку. Да сам видела њега и госпођицу Ешбартон испод ружичастог олеандера. Композиција је била љупка, али поза и јукстапозиција биле су више него речите и јасне да би захтевале објашњење. Оставила сам стаклену башту, ружу и своје снове. Пренеси овај љубавни роман свом налогодавцу.
    – Једна реч ми бега, госпоја. Јук... јуст... како ли беше?
   – Јукстапозиција. Може и близина или, ако вам је драго, када неко стоји преблизу за човека који жели да буде нечији идеал.

Шљунак је полетео испод дечакових стопала. Убрзо је стајао пред другом клупом. Младићеве очи су га жудно испитивале. Дечак је исијавао професионални занос преводиоца.
    – Госпоја каже да сас лакоћу мож’ да прокљуви када јој некој господин распреда шупље приче, те није рада да замара руке сас то предиво. Она каже да вас је уватила сас спуштене чакшире, сас неку фаћкалицу у стакленик. Сврнула је тамо да си начупа некој букети и да вас је смотрила сас другу девојку како ашикујете све у шеснес. Каже да је призор био убав, да се не лажемо, али њој се на тај мах слошило. Каже, бољ’ ти је да си даш пете по туру и да се утовариш на тај воз.

Вилијам Сидни Портер O’Хенри (1862–1910) амерички је писац кратких прича које романтизују живот обичних људи у Њујорку. Радио је у листу „Хјустон пост” као репортер, колумниста и карикатуриста. Почетком 1896. године оптужен је за проневеру новца, па је наставио да пише и у затвору. Његове приче о пустоловинама на југозападу САД и у Средњој Америци одмах су постале омиљене код читалаца, а када је одслужио казну, преузео је име под којим га историја књижевности данас памти.

   Младић је тихо зазвиждао, а његове очи су засветлеле од изненадне идеје. Његова рука је посегнула у унутрашњи џеп капута и извадила свежањ писама. Одабравши једно, предао га је дечаку, уз сребрни долар из џепа сакоа:
   – Предај ово младој дами и замоли је да прочита. Кажи јој да ће то објаснити целу ствар и да бисмо избегли много патње да је додала само мало поверења својој представи о идеалном. Кажи јој да верност, која јој толико значи, никада није изневерена. Кажи јој да очекујем одговор.
   Гласник је стајао пред дамом.
  – Госа каже да сте га облатили без јак разлог. Неје он пробисвет, а након читање ово писмо ће вам буде јасно сас какав човек имате посла.

Млада дама је отворила писмо помало несигурно и прочитала га.
   Драги докторе Арнолд,
   Желим да вам се захвалим за вашу љубазну и правовремену помоћ мојој ћерки прошлог петка, када је била опхрвана нападом срчане аритмије у стакленој башти госпође Волдрон. Да нисте били присутни да је придржите док је падала и да јој нисте пружили помоћ, изгубили бисмо је. Било би ми драго ако бисте убудуће преузели бригу о њеном здрављу.

   Вечно захвалан,
   Роберт Ешбартон

   Млада дама је савила писмо и предала га је дечаку.
  – Госа чека одговор. Какав је абер? – питао је гласник.
  Дамине очи су изненада блеснуле, ведре, насмешене и влажне.
   – Кажи младићу на другој клупи – рекла је кроз весео, дрхтав смех – да га његова девојка жели.

Преузето из збирке „Њујоршке приче” у издању „ИПС Медиа”