Живот пише драме

ЛЕТ БЕЗ КРИЛА

Кад сам немачком официру рекао да уопште нисам употребио падобран, био је убеђен да лажем...

Покретна купола за митраљесца, или турела, како је ми авијатичари зовемо, хладно је и усамљено место на бомбардеру. Одвојено је од осталих чланова посаде вратима и дужином трупа од једанаест метара. Митраљезац не може на себи да има чак ни падобран – који је зато упакован у главном трупу – већ само упртаче. У случају невоље мора да напусти турелу, узме свој падобран и закачи га на упртаче, па затим да искочи.
   Док се наш „ланкастер” приближавао Берлину, у ноћи између 24. и 25. марта 1944. године, на висини од око 6000 метара, посматрали смо дуге прсте рефлекторских снопова који су претраживали небо.
   Авиони који су летели испред нас већ су избацивали свој смртоносни товар. Дошао је ред на нас.

Истовремено смо избацили 1000 килограма мањих и три тоне запаљивих бомби. Кроз снопове смо кренули натраг, будно мотрећи на ноћне ловце. Били смо негде изнад Рура кад је, изненада, серија дрхтавих прасака прекрила наш авион од носа до репа, а затим су одјекнула два страшна пуцња. Купола од плексигласа се разбила и ишчезла, а једно велико парче гелера зарило ми се у десну ногу. Зграбио сам митраљезе.
   На четрдесетак метара удаљености опазио сам обрисе непријатељског ловца. Био је то „јункерс 88”. Нанишанио сам и притиснуо окидач четвороцевног митраљеза. Леви мотор је букнуо. Нисам га пратио да видим његов крај, јер сам био исувише заузет сопственим положајем.
   Запаљен бензин из резервоара текао је поред мене. Покушао сам телефоном да јавим капетану да је реп у пожару, али ме је он предухитрио:
   – Не могу још дуго да одржим авион. Искачите, момци!
  Отворио сам врата у трупу. Пламен и дим покуљали су ка мени. Повукао сам се у турелу. Али морам да стигнем до свог падобрана! Поново сам отворио врата и кроз дим и ватру посегнуо за падобраном. Касно! Омот је већ изгорео, а чврсто пакована свила искакала је и нестајала у пламеним језицима. Вратио сам се у турелу.

Имао сам тада једва нешто више од 21 године и чинило ми се да ми је дошао крај. Уље хидрауличног система туреле већ је било у пламену, који ми је палио лице и руке. Авион сваког часа може да експлодира. Да ли још да трпим овај пакао или да искочим? Ако морам да умрем – боље да буде брз крај. Окренуо сам турелу у страну, одгурнуо врата и ван себе од очајања бацио се у ноћ.
   Како је дивно било олакшање кад сам се нашао ван јаре! По лицу сам осетио хладан ваздух. Испод ногу видео сам звезде: мора да падам главом надоле. Никад више нећу видети пријатеље, ни своју девојку, а требало је да одем на одсуство следеће недеље...
   Полако сам долазио свести. Прво сам угледао светлост, комадић звезданог неба. Лежао сам на гомили жбуња прекривеног дебелим слојем снега. Било ми је хладно. Глава ми је клонула, осећао сам болове по целом телу. Покушао сам да седнем, али ми је то задавало бол. У џепу прслука нашао сам улубљену табакеру и упаљач. Цигарете су биле неоштећене. Часовник је још куцао. Светлеће казаљке показивале су 20 минута после три, а наш авион запаљен је око поноћи. О врату ми је висила пиштаљка, предвиђена за случај да се спустим на воду, да би чланови посаде одржавали везу. С времена на време дувао сам у њу. Учинило ми се да су прошли сати док најзад у даљини нисам чуо једно:
   – Ало!

Дуго сам био у операционој сали. Касније сам сазнао збир својих повреда: ишчашено десно колено, дубока рана у листу десне ноге, лакши потрес мозга и дубока рана на глави. На лицу, рукама и ногама опекотине првог, другог и трећег степена. После операције сместили су ме у чист кревет.
   У собу је ушао висок и надмен немачки официр. Преко тумача поставио ми је уобичајена питања: који смо циљ нападали, где је наша база... Рекао сам само своје име, чин и број. За све остало нисам овлашћен да дајем одговоре. Испитивао ме је о мом падобрану. Где сам га сакрио? Да ли сам га запалио?
   – Падобран? Нисам га употребио – рекао сам.

ЧУДОМ ЖИВ

Уз писца овог узбудљивог текста, британског поднаредника Николаса Стивена Алкмеида (1922–1987), и пилота Џека Њумена, у погођеном „ланкастеру” РАФ-а била су још три члана посаде. Алкмеид се као једини преживели вратио из немачког заробљеништва у Енглеску 1945. године и дуго радио у хемијској индустрији. Умро је 22. јуна 1987. године.

   Мислио сам да ће пући од беса. Сручио је на мене товар псовки, затим се окренуо и одмарширао из собе. У наредна три дана испитивања су настављена. Најзад су ме оставили на миру.
   После три недеље, кад су ми ране зарасле, пребачен сам у логор Дулаглуфт близу Франкфурта. Размишљао сам како да убедим иследнике да је моја невероватна прича истинита. Неки млађи ваздухопловни официр увео ме је у канцеларију команданта логора:
   – Дознао сам да тврдите да сте без падобрана искочили из запаљеног бомбардера с висине од око 5000 метара – рекао је на добром енглеском.
   Одговорио сам му да би он, кад би хтео, могао да докаже истинитост моје приче. Зар у близини места где сам пао не постоји разбијен „ланкастер”? Изгорели остаци мог падобрана могли би да се нађу испред задњих врата у трупу авиона. Могао би да испита и моје упртаче за падобран и увери се да нису коришћени.

Командант ме је ћутке слушао. Затим је нешто наредио поручнику који је отпоздравио и отишао. После четврт часа поручник је упао у канцеларију с још три официра, машући мојим упртачима. Поручник је упртаче ставио на сто, показао ручицу за активирање падобрана још причвршћену на грудним каишевима. Комадант није имао куд – доказ је био ту. Следећег јутра на његовом столу видео сам неколико комада отопљеног метала, међу којима и ручицу за активирање падобрана.
   – Остаци вашег омота за падобран – објаснио ми је командант. – Нашли смо их тамо где сте рекли да треба да буду. За нас је то довољан доказ.
   Пре него што су ме одвели у заједнички логор, предали су ми папир на коме је писало: Дулаглуфт, дана 25. ИВ 1944. Немачке власти су испитале и утврдиле да је изјава паоднаредника Алкмеида (1431537 РАФ) истинита. Он је искочио са 5400 метара без падобрана, пошто је његов падобран изгорео у авиону. Пао је у дубок снег између јеловог дрвећа.

* * *

    После ослобођења обавештајна служба РАФ-а прегледала је документа логора Дулаглуфт и нашла да су подаци о мојој опасној пустоловини тачни, те их је прикључила службеним подацима Краљевског ваздухопловства. Касније је томе додато: Према процени ваздухопловне медицинске лабораторије Ваздухопловног центра у Рајту, брзина коју је имало тело поднаредника Алкмеида при паду на земљу износила је око 196 км/ч. Пад је ублажен густо испреплетаним гранама јела, као и тиме што је пао на жбуње покривено великом наслагом снега.