Живот пише драме

КУЋА НА ТАЛАСИМА

У дневној соби вода је расла према таваници, прозори су експлодирали од притиска, а напољу се ломило дрвеће

Ден Декстер и његова једанаестогодишња кћерка Џенифер стајали су загрљени на брвнари и кроз мрак и кишу покушавали да назру реку Гвадалупе. Ту су проводили готово сваки викенд.
   Тог октобра 1998. године изнајмили су филмове, накуповали намирнице и спремили се да уживају у брвнари. Исте вечери дигла се олуја с грмљавином и чуло се како пљусак добује по крову. Како је киша падала и претходних дана, све реке у Тексасу су се излиле, али није било разлога за бригу.
   Њихова брвнара стајала је на бетонским стубовима који су се уздизали изнад највишег нивоа воде забележеног у последњих сто година.

И Национална метеоролошка служба јавила је да је река Гвадалупе достигла највиши ниво у Њу Браунфелзу, педесетак километара узводно од брвнаре. Мислећи да је најгоре прошло, Ден је отишао на спавање, али Џенифер није могла да заспи. После неколико сати превртања пошла је у купатило. Чим је стала на тепих, осетила је да је натопљен водом. Стала је и ослушнула. Чуо се пригушени шум брзака – тачно испод куће!
    Почела је да буди оца, вичући да је у кући вода. Ден је, још сањив, помислио да је процурео кров. У пиџами је изашао у предсобље. Од онога што је угледао одмах се разбудио. Дачис, њихова црна керуша, стајала је на трему у води високој 15 центиметара. Дакле, река се излила преко обале и поплавила камени пут, њихов једини излаз из куће. Нашли су се у клопци.
   Ден, коме је вода досезала до чланака, брзо је увукао пса у кућу, залупио врата и зграбио два прслука за спасавање. Блатњава вода пела се уз зидове. Кад је стигла до утичница, отрчао је до разводне табле и искључио струју. Остали су у мрклом мраку.
   „Све ће бити у реду, покупи животиње, па идемо горе”, рекао је уплашеној Џенифер, која је узела мајмунче и пса и пошла за оцем уз стрме степенице до поткровља дневне собе. Чим су се нашли горе, Ден је упалио стару петролејску лампу и рекао девојчици да позове спасиоце. Али, телефон више није радио!
   „Само ти окрећи број”, рекао јој је да би је нечим упослио, а он је широм отворио оба прозора поткровља.

У дневној соби испод њих вода се све више пела према таваници и поткровљу. Од притиска су сви прозори експлодирали, телевизор се срушио, а напољу се ломило дрвеће. Око пола два по подне Ден је стао на ивицу кревета и направио рупу у таваници. Ако се попну на таван, добиће још два метра сигурног, сувог простора. Али, ако вода настави да расте, мораће да изађу на кров.
    Вода је у дневној соби за пола сата стигла до плафона, тачно испод поткровља. Смрдела је на буђ. У том часу се кућа заљуљала као да је земљотрес. Џенифер се бацила оцу око врата. Следећи потрес заљуљао је целу брвнару. Ишчупано дрво је ударило у зид. Напољу је плутао аутомобил као да је играчка у кади с водом.
   „Кућо, држи се!”, викнула је Џенифер, приљубљена уз оца. Кућа се по трећи пут затресла, подигла и одмах потом потонула за неколико метара. Бујица је невероватном снагом из бетонских стубова и челичних везова ишчупала 230 квадратних метара пода, таваница, зидова, водоводних и канализационих цеви.
   Престрављен од помисли да ће кућа потонути, Ден се пробио до прозора другог спрата и Џенифер, која је чврсто држала појас његовог прслука за спасавање, посадио на крило. Обоје су скочили у воду, оставивши животиње. Кућа је пловила за њима, терајући их по мрклом мраку према главном речном каналу на истоку.
   „Морамо да се ослободимо куће!”, викнуо је Ден, ногама се одгурнуо од брвнаре и снажно запливао, покушавајући да пресече брзак. Није ни приметио допола потопљено стабло белог ораха. Већ следећег тренутка брвнара му је прикуцала ноге и груди за дебло. Осетио је бол у левој нози и грудима и – изгубио свест.
    Снажни судар с дрветом одбацио је Џенифер постранце. Није се озледила, али оцу није могла да помогне. Чула је крцкање његове сломљене ноге и видела како се бори за ваздух. А онда је водена стихија повукла кућу и ослободила Дена. Његову главу одржавао је изнад воде само прслук за спасавање. Девојчица се и даље држала за његов појас.

Ден је дошао свести кад су већ били у главном речном каналу у коме су се ковитлала, сударала и ломила дебла ишчупаног дрвећа, жбунови и други крш. На бледој месечини Ден је спазио гомилу земље и грања заплетену на врховима потопљеног дрвећа – драгоцено „острвце” на које су могли да се склоне.
   Успели су да га се докопају. Џенифер се успентрала прва и помогла оцу да се извуче из побеснеле воде. Он је готово одмах изгубио свест и почео да дрхти и јечи од болова. Девојчица је знала да ту нису безбедни јер ово склониште сваког часа може да отплови.
   Ноћни сати вукли су се споро као дани, киша није престајала. Џенифер је одједном угледала свога пса, који се ту створио ко зна како. Било јој је лакше кад се животиња склупчала крај ње.
   Кад је, најзад, свануло, Ден је и даље био у бунилу. Око поднева готово изнад самих њихових глава прелетео је мали авион. Неколико сати касније прошао је још један, а касно поподне и трећи. Нико их није приметио. Смркавало се. Џенифер је почела да схвата да ће још једну хладну ноћ морати да проведу на реци и да њен повређени отац то сигурно неће преживети, а без њега ни она. У том часу с неког удаљеног врха зачула је глас:
    „Има ли тамо некога?”
   „Има! Овде смо! Дођите што пре!”
   „Стижемо, издржите још мало!”

Хеликоптер Јавне безбедности приметио је Дена и Џенифер, али никако није могао да им приђе због врхова дрвећа око „острва” на којем су се налазили. Покушали су помоћу чамаца, веома споро због мрака и крша у реци. Најзад, осамнаест сати пошто је вода ишчупала брвнару, Ден, Џенифер и Дачис извучени су из реке и спасени.
    Ден је у болници провео три дана – сломљена му је лева нога и четири ребра и плућа су му пробијена. Недељу дана касније добио је обострано запаљење плућа, а после тога шећерну болест. Кости леве ноге су му зарасле, али више никад нису биле као пре. Џенифер је имала само неколико огреботина. Ни најмањи делић њихове брвнаре никад није нађен.