За читање и уживање – Ги де Мопасан

ЈЕДАН ДВОБОЈ

Рат је био завршен; Немци су држали Француску: земља је дрхтала као побеђени рвач оборен под ноге победника.

Из застрашеног, изгладнелог, очајног Париза, кретали су први возови, ишли према новим границама, пролазећи лагано кроз поља и села. Први путници су из вагона посматрали опустошене равнице и спаљене засеоке. Пред вратима преосталих кућа, пруски војници, у црним шлемовима с бакарним шиљком, седели су објахавши столице и пушили луле. Други су радили или разговарали као да су били код куће. Кад је воз пролазио кроз неку варош, могли сте видети читаве пукове како вежбају на отвореним просторима, а грубе команде допирале су на махове до вас и мимо тутњаве точкова.

Г. Дибуи, који је био у париској народној гарди за време опсаде, путовао је у Швајцарску својој жени и кћери, које је из опрезности био послао у иностранство, пре непријатељског упада. Од глади и умора није му спласнуо велики трбух богата и мирољубива трговца. Преживео је ове страшне догађаје с неком неутешном равнодушношћу, горко се вајкајући на подивљалост људи. Вршио је своју дужност на градским бедемима и често стражарио у хладним ноћима, а видео је први пут Прусе сада, кад се рат свршио и он се ближио граници.

Гледао је с неким љутитим страхом ове наоружане и брадате људе који су се башкарили као код своје куће у земљи Француској, и осећао у души неку врсту грозничавог, немоћног патриотизма, а с њим и ону велику нужду, онај велики нагон обазривости који нас отада није напуштао.

У истом одељењу, два Енглеза, које је овде довела жеља да виде, гледали су мирним и радозналим очима. Били су и њих двојица дебели, разговарали су на свом језику, прелиставали понекад водич, гласно га читали и старали се да пронађу места која су поменута.

Одједном, пошто се воз био зауставио на станици неке мале вароши, један се пруски официр, с великим звекетом сабље, попе на папуче вагона. Био је висок, утегнут  у униформу и зарастао у браду до очију. Риђе длаке као да су му гореле од сјаја, а дуги брци, који су били блеђи, извијали су му се с обе стране лица које су секли попречке.

Енглези га одмах почеше посматраги с осмехом задовољене радозналости. а г. Дибуи се правио као да чита новине. Савио се био у угао као неки лопов пред жандаром.

Воз крену. Енглези су и даље разговарали и тражили тачна места где су се водиле битке; одједном, кад је један од њих пружио руку према видику и показао једно село, пруски официр проговори на француском, опруживши своје ноге и изваливши се на леђа:

– Ја упио тванаест Французи у офо село. Набравио више од сто заробљеници.

Енглези, чију радозналост ово још више заголица, одмах запиташе:

– Ао! Как се зове та село?

Прус одговори:

– Фалсбург.

Па настави:

– Ја хватао ове неваљали Французи за уши.

И гледао је г. Дибуиа смејући се охоло себи у брк.

Воз је јурио, пролазећи стално поред засеока које је непријатељ држао. Немачких војника је било на путевима, поред њива, стајали су крај ограда, или су разговарали пред кафанама. Прекрили су били земљу као афрички скакавци.

Официр испружи руку:

– Та ја пио гомандант, освојио пи Париз, и сбалио све, и упио сваког. Нема Француска! Енглези из учтивости одговорише само:

            – Ао јес.

Он продужи.

            – Грос дваес котина цела Европа, цела пише наша. Бруска јача от сви.
Енглези се узнемирише, и нису више одговарали. Лица им постадоше хладна, а изгледала су као од воска између дугих зализака. Тада пруски офшшр поче да се смеје. И, стално изваљен на леђа, стаде се шегачити. Терао је шегу с потученом Француском, вређао је обореног непријатеља; терао је шегу с недавно побеђеном Аустријом; терао је шегу с очајном и немоћном одбраном неких округа; терао је шегу с милицијом, с немоћном артиљеријом. Објавио је да ће Бизмарк саградити једну гвоздену варош од заплењених топова. Па одједном пружи своје чизме на стегна г. Дибуиа, који је окретао главу црвен до ушију.

Изгледало је да су Енглези према свему томе равнодушни, да су се одједном обрели на свом острву, ограђени, далеко од светске хуке.

Официр извади лулу, и рече, гледајући право у Франнуза:

– Фи немате туфана?

Г. Дибуи одговори:

– Немам, господине.

Ги де Мопасан (1850–1893) француски је писац из епохе реализма. Почео је да пише под утицајем гласовитог Гистава Флобера, углавном кратке драме и песме. Својом збирком приповедака „Дунда”, 1880. године, на велика врата ушао је у француску и светску књижевност. Уследила је збирка прича „Тељеова радња” с 12 издања за само две године, те романи „Један живот” и „Бел ами”. Волео је да путује и да другује с другим писцима, али се пред крај живота посве осамио и умро пре навршене 43. године.

Немац настави:

– Молим фас та ми гупите кат се фоз заустави.

И поче опет да се смеје:

– Таћу вам пагшиш.

Воз зазвижда док је успоравао кретање. Пролазио је испред спаљених зграда неке станице; затим се потпуно заустави.

Немац отвори врата и повуче г. Дибуиа за руку:

– ’Ајте сфршите мој босао, прзо, прзо!

Један пруски одред држао је станицу. Други су војници зурили, стојећи крај дрвене ограде. Локомотива је већ звиждала за одлазак. Тада се, одједном, г. Дибуи залете напоље и, не обазирући се на шефа станице, који је махао рукама, ускочи у најближи вагон.

Био је сам! Раскопча прслук, тако му је срце лупало, и обриса чело, сав задихан. Воз се поново заустави на једној станици. И одједном, официр се појави на вагонским вратима и уђе, а за њим одмах два Енглеза које је мамила радозналост. Немац седе према Французу, и увек уз осмех:

– Ви ми нисте хтели сфршити босао.

Г. Дибуи одговори:

– Нисам, господине.

Воз поново крену.

Официр рече:

– Сат ћу фам отсећи прк та набуним лулу.

И пружи руку према лицу свога суседа:

Енглези, још увек не узбуђујући се, гледали су нетремице.

Немац је већ био ухватио длаке и почео их чупати: у то му г. Дибуи одби руку својом шаком, шчепа га за оковратник и обори на седиште. Затим, бесан од љутине, с набреклим жилама на слепоочницама, закрвављених очију, давио га је стално једном руком, а другом, стиснутом, стао помамно ударати по лицу. Прус се отимао, напрезао да извуче сабљу, да стегне свог противника који се навалио на њега. Али га је г. Дибуи притискивао огромним теретом свога трбуха, и ударао, ударао без одмора, без предаха, не знајући ни сам где удара. Крв је цурила; Немац, ухваћен за гушу, кркљао је, избацивао с пљувачком зубе, напрезао се, али узалуд, да отисне овог дебелог, помахниталог човека, који га је млатио.

Енглези су били устали и примакли се да боље виде. Они су стајали, радосни и радознали, спремни ла се кладе за или против сваког од бораца.

И одједном г. Дибуи, исцрпљен таквим напором, придиже се и седе на своје место без речи. Прус није скочио на њега, толико је био запрепашћен, запањен од чуда и муке. Чим је предахнуо, проговори:

– Ако ми не тате затофолење с биштолем, упићу фас.

Г. Дибуи одговори:

– Кад год желите. Спреман сам.

Немац настави:

– Ефо Штрасбург, ја узмем тва официра за сведоке, има време пре отласка воза.

Г. Дибуи, који је пућкао као локомотива, рече Енглезима:

– Хоћете ли ми бити сведоци?

Обојица одговорише углас:

– Ао јес!

Воз се заустави.

За трен ока Прус је пронашао два друга који су донели пиштоље, па се сви упутише градским бедемима.

Енглези су непрестано вадили сат, убрзавали ход, журили с припремама, бринући се колико је сати да не би задоцнили на воз.

Г. Дибуи није никад руковао пиштољем. Поставише га на двадесет корака од непријатеља. Запиташе га:

– Јесте ли готови?

Одговарајући „Јесам, господине”, он примети да је један од Енглеза отворио кишобран да би се заштитио од сунца.

Чу се команда:

– Пали!

Г. Дибуи окиде, насумце, не чекајући, и он примети забезекнуто да се Прус који је стајао према њему занесе, диже руке и паде као проштац. Био је убијен.

Један Енглез узвикну „Ао”, које је одјекнуло од радости, од задовољене радозналости и срећног нестрпљења. Онај други, који није пуштао сат из руку, зграби за мишке г. Дибуиа, и повуче га, трчећим кораком, према станици.

Први Енглез, трчећи стегнутих песница, с лактовима уз тело, викао је по такту:

– Један, два! Један,два!

И сва тројица трчала су упоредо, са својим трбусима, као три наказе из неког шаљивог листа.

Воз је кретао. Скочише у свој вагон. Тада Енглези, скидајући своје путничке капе, издигоше их и завитлаше, затим узвикнуше три пута узастопце:

– Хип, хип, хип, хура!

Онда, озбиљно, један по један, пружише десну руку г. Дибуиу, и седоше поново један до другог на своје место.