Живот пише драме

„ЂАВО” ЗА ЧЕЛИЧНЕ ЖИВЦЕ

Тројица стручњака добила су задатак да демонтирају неексплодирану атомску бомбу…

Час „Икс” мање 1 – чуо се глас из звучника. – Ставите заштитне наочаре и окрените се!
    Било је то јунске ноћи 1957. године на огледним теренима Јука Флета у Невади. Двадесет осам новинара и фото-репортера намештало је велике тамне наочаре. У рововима, 16 километара од контролног места и 3500 метара од тачке „О”, 2500 припадника морнаричке пешадије прекрило је лица рукама и чекало. На 2000 метара од „тачке О” у подземном склоништу чекало је седамнаесторо људи одевених у одела која штите од радиоактивног зрачења, седећи на дебелим душецима.
   – Још 15 секунди до експлозије! – јављао је звучник, – 10, 9, 8... 3, 2, 1, нула!
   Нула, а ништа се није догодило. Уместо заглушујуће експлозије само је звучник закрчао... Атомска бомба „Диаболо” („Ђаво”) није експлодирала. На врху торња високог 150 метара бомба је у свом оклопу још чекала да се ослободи силна енергија. Из звучника се опет чуло:
    – Бомба није експлодирала. Останите на својим местима!
Ово је био трећи пут од педесетак случајева током шест година, колико су се огледи са атомским оружјем обављали у Јука Флету, да бомба није експлодирала. Сада је требало онемогућити да изненада експлодира и тај задатак поверен је петорици људи који су имали нерве као челик. Волтер Арнолд и Форест Фирбрадер били су инжењери, стручњаци за радијацију, а Бернард Рабин инжењер хемије. Њих тројица радила су на „Ђаволу”, познавала сваки његов део, саставила га и могла да га, ако устреба, расклопе. Четврти је био Едмунд Такер, стручњак за инструменте, а пети електоинжењер Роберт Бартон. Он је често укопчавао каблове, али је само неколико пута имао прилике да их ископчава, као што је то сада морао.
    Физичар Хералд Џонсон, који је руководио огледом, одмах је наредио да се сви посматрачи уклоне с контролног места, док је за морнаричку пешадију у рововима и седамнаесторицу у подземном склоништу одлучено да остану где јесу. Џонсон је окупио сараднике и покушао да заједно с њима открије зашто „Ђаво” није експлодирао.
    Највероватније да струја, која је требало да активира упаљач, није стигла до бомбе. Негде је контакт био прекинут. Прегледали су шеме и сумња је почела да се уобличава. Бомба и људство које ју је постављало подигнути су на врх торња примитивним лифтом који је потом остављен у дну тог металног стуба, али је електромотор који га је покретао демонтиран и однесен. Том приликом је, без сумње, непажњом прекинут и електрични вод који је требало да спроведе струју до упаљача бомбе.
    Закључили су да пре свега ваља уклонити упаљач. Страх се читао на лицима свих присутних. И најмања грешка могла је да буде катастрофална.
Већ се разданило. Пошто је изграђен тачан план демонтирања бомбе и одређени људи за тај посао, Џонсон их је упитао:
    – Пристајете ли?...
    – Пристајем – одвратио је Фирбрадер – али хоћу претходно да једем. И остала двојица – Бартон и Рабин – одговорили су потврдно. Такер и Арнолд добровољно су се јавили да као резерва буду при дну торња и помогну ако шта затреба. Њихов положај био је у ствари исти као и ове тројице јер, ако се бомба активира, сва тројица претвориће се у пару. Одлучено је да екипа буде стално у телефонској вези с командним местом, а затим су прекинути сви контакти и искључен сваки довод струје до бомбе, па су се петорица стручњака аутомобилом упутила ка торњу.
    Кад се аутомобил зауставио у подножју високе и витке грађевине, очи су им се управиле ка врху металног стуба који им је можда припремао тренутну смрт.
    Спремљени су конопци којима ће везати алат и инструменте да би их изнели на врх, а они сами мораће да се пењу, јер лифт није радио. Уз сам стуб налазиле су се гвоздене мердевине дугачке осам метара до првог одморишта, па опет исте такве до другог, и тако све до врха.

Први је отишао Бартон, а када је стигао до одморишта, почео је да се пење Рабин, затим на истом одстојању Фирбрадер. Било је 7.35. Арнолд је телефоном јавио да је пењање почело. У 7.40 часова, на око 50 метара изнад земље, почели су да осећају умор. Руке су им се грчиле и лако подрхтавале. Фирбрадер није спавао већ више од 24 часа.
     После двадесетак минута пењања, у 7.50, покрети су им били већ механички. Још шест одморишта до врха.
    На висини од 135 метара налазила се пространа платформа са инструментима. Ту је Бартон сачекао осталу двојицу. Мало су се одморили и преслишали шта ће ко чинити кад стигну на врх, у кабину у којој се налази бомба.
    Задовољни оним што су прочитали на инструментима, у 8 часова кренули су даље, али не лака срца, јер, и поред свег техничког знања, могли су да се преваре и они и Џонсон...
   Тачно под кабином у којој је бомба, на 148 метара изнад земље, зауставили су се још једном, за последњи договор. На врху је кабина са челичним вратима, а иза њих бомба страховите разорне моћи. Рабин ће отворити врата и ући први, да пажљиво испита кабину инструментима. Ако све буде у реду, Бартон и Фирбрадер ући ће за њим. Бат Рабинових корака одјекивао је по металном поду платформе. Отворио је врата и нестао...

Секунди су дуги као вечност... Он не гледа више у кабину, очи су му упрте само у инструменте у руци. Засад је све добро... Рабин позива своје другове. Одсудан тренутак почиње. Рабин нетремице гледа у свој инструмент, док се Бартон припрема да ископча каблове. Голим рукама ухватио је копче кабла, отворио и повукао... Један, па други!
    Телом је заклонио поље рада од погледа друге двојице. Сазнали су да је опасност минула тек када је Бартон прошаптао:
    – У реду!
    Телефоном су известили контролно место да је задатак извршен и од техничара затражили да ослободе лифт којим ће се спустити. Седели су на платформи, поред атомске бомбе.
    Било им је топло јер је пустињско сунце већ пржило, Рабин је у том тренутку помислио: „Да ли ће се техничари сетити да понесу мало воде?”