И математичари и убице

БОГ ЈЕ БРОЈ!

Једна опасна тајна геометрије уништила је древно братство математичара

Око 530. године п. н. е. путујући грчки учењак Питагора (570–495. г. п. н. е.) одлучио је да се скраси у Кротони, приморском месту основаном два столећа раније као грчка колонија на југу Италије и на Сицилији. Ту је засновао братство математичара – касније питагорејце – с неким веома необичним правилима. Његови припадници, на пример, нису смели да једу пасуљ, додирују беле петлове и „уринирају окренути лицем према Сунцу”. С друге стране, у своје редове примали су и жене и према њима се понашали као према једнакима – што је веома напредно за то време. Ипак, више од свега, припадници су морали да поштују бројеве.
   Бити питагорејац значило је цео живот провести у некој врсти летњег кампа у којем свештеници (у овом случају, учитељи) подучавају следбенике да обожавају математику. У ствари, ово тајанствено друштво гајило је идолопоклонство које није усмерено ни према каквом божанству, већ према бројевима.
   Будући вечни и непроменљиви, бројеви су за питагорејце били богови! Питагора је смислио и мото братства: „Све је број”. Веровали су да је кроз математику могуће објаснити цео свет.
     Али, своју бескрајну љубав и оданост усмеравали су само ка целим бројевима, зато што знање о разломцима још није постојало.

Тридесетак година касније један обичан троугао распарчаће цело виђење света које је ово друштво математичких залуђеника гајило. Наиме, данас знамо да су питагорејци најпознатији по чувеном геометријском правилу – Питагориној теореми, то јест, открићу да су збирови површина квадрата над катетама троугла једнаки површини квадрата над хипотенузом (а2+b2=с2). Међутим, покушавајући да нађу дужину хипотенузе на основу дужина катета код једнакокраког правоуглог троугла, питагорејци су схватили да немају цео број којим би изразили вредност коренa из 2 (V2). Чинило им се да је овај број ирационалан, односно да га је немогуће изразити односом целих бројева, као што су до тада радили. Покушавали су и покушавали, али ништа. Овo их је толико збуњивало и доводлио у питање њихову веру да су се зарекли да никада никоме изван братства неће причати о овом броју.
    Када се Хипас из Метапонта прикључио братству, схвативши да постоји „неизрецив” корен из 2, покушао је да обелодани добро чувану тајну – претећи да уништи филозофију живљења коју је Питарорина дружина годинама неговала. Зато нису имали милости за овакво богохуљење. Ухватили су га и одвели на пучину, где су му везали камење за ноге и бацили га у воду.

Питер Пешић, писац књиге „Абелов доказ”, пише:
„Овај број је био најмрачнија тајна једног од најчувенијих удружења у историји математике, а откриће да постоје ирационални бројеви прерасло је у огроман научни скандал.”
     Упркос немилим догађајима, ова група математичара-убица имала је великог утицаја на многе касније мислиоце и научнике, па и на Аристотела и Платона. Уосталом, неки сматрају да је ова прича о Хипасовом убиству само метафора. Можда се стварно удавио у бесконачном броју децималних места, ко зна?