Живот пише драме

ДАН ЗА НЕЗАБОРАВ

Иако сам пре трке чврсто обећао да ћу одустати чим схватим да не могу даље, ипак сам настављао даље, вођен животињским нагоном

Крајем осамдесетих година прошлог века у моди је била једна необична спортска дисциплина – ултрамаратон. Трка издржљивости. Противници оваквог надметања сматрали су је трком изнуривања јер се трчало непрекидно 24 сата укруг, а циљ је био превалити што већи број километара.

Знао сам то, а ипак сам се пријавио на светско такмичење које се те 1979. године одржавало у Лондону. Био сам млад и снажан, жељан пустоловине и доказивања. Показати себи и другима шта све можеш – том изазову нисам могао да одолим.

Била је субота, 27. октобар 1979. године. Јесења магла се тек мало рашчистила током поподнева када сам ушао на „Кристал Палас”, национални стадион у јужном делу Лондона. Несносна главобоља с којом сам се пробудио и даље ме је морила. Ипак, изгледао сам смирено док сам с осталим такмичарима трчкао тамо-амо по четиристометарској стази. Било нас је седамнаест, из разних земаља. Ја, Џејмс Шапиро, био сам представник британског клуба „Род ранерс”.

Без обзира на хладноћу и маглу, на терену је било много радозналаца. Међу њима била је и моја сестра Харијет, која је дошла да ме бодри.

У 16 часова стали смо на стартну линију. Мада су иза мене били дуги месеци припрема, на прасак пиштоља последњи сам кренуо. Ипак, лако сам ухватио корак с осталима и прву кривину смо сви заједно прошли, изузев Шкота Дона Ричија, који се одмах издвојио преузевши вођство.

Нисам био забринут. Трка је тек почела. Знао сам да треба да трчим уједначено како бих имао довољно снаге за целодневни напор који ми предстоји. Полако сам грабио по кружној стази и свака два минута, када бих прошао поред сестре, насмешио бих се направивши неку гримасу. Било ми је забавно. Нисам се осећао као аутсајдер. Од детињства сам уживао у јурцању и био ненадмашан када је требало стићи лопту и постићи гол или некога престићи. Тренирао сам трчање. Нисам размишљао да су преда мном пуна 24 сата трчања, што изискује невероватну истрајност тела и духа. Тога сам постао свестан тек касније.

Првих сат-два трчао сам с групицом која је држала умерен темпо. Моји тренери Мелани Маркус и Џо Грин поставили су поред стазе шаторчић с гомилом хране и пића како бих могао да се окрепим. Пошто нисам био ни гладан ни жедан, а и пријало ми је ћаскање с тркачима из групе, нисам им прилазио. Биће времена и за то, размишљао сам када је моју групу обишао Американац Џек Бристол.

– Прерано је појачао темпо. Неће издржати. Престићи ћемо га за који сат – рекао сам наглас.

Наша група се кретала брзином од десетак километара на сат. Бристол је трчао двоструко брже. То као да је уплашило такмичаре око мене, па су и они убрзали. Ја сам се тако за кратко време нашао на зачељу. Осетио сам нелагодност, коју је појачала тама првих вечерњих сати. Трчећи сам, под светлошћу рефлектора, нејасно разазнавао лица поред стазе, али чуо сам Харијетин глас. Рекла ми је да одлази, али да ће већ у освит поново бити поред стазе.

– Држи се! – добацила ми је пре него што сам зашао за кривину.

После њеног одласка почеле су прве невоље. Танка линија бола прострујала ми је кроз мишић десне бутине. Грчење мишића... Само ми је то требало! Понадао сам се да је пролазно. Преда мном су још били километри. Али, што је време више одмицало, бол у нози се појачавао. А Дон Ричи је и даље јурио напред, нагонећи остале да га прате. Ја сам почео озбиљно да заостајем вукући се по стази. Наглим трзајем покушао сам да истегнем мишић, али уместо жељеног олакшања, заболела ме је и лева бутина јер сам целокупно оптерећење пребацио на једну ногу. Зар да посустанем већ после непуна три сата?!

Страх као да је ублажио бол – потрчао сам брже. Шаторчићу с храном нисам пришао. Заборавио сам да, изузев пилеће супе, тог дана нисам ништа окусио. Мислио сам само како да стигнем остале. Погледом пуним дивљења испратио сам Ричија, који ме је обишао. Трчао је лако и после пет сати.

Било је десет увече када су утихнули звучници на „Кристал Паласу” да не би реметили починак мештана у околини. Уз најаву да ће се поново укључити ујутро, извештач нам је пожелео да останемо на ногама. Таква жеља била је сасвим оправдана. Зачули су се само неправилни, тешки кораци тркача који губе ритам прилазећи столовима с храном и пићем. Успоравали су и губили челна места.

А онда се догодило нешто невероватно. После 80 километара, Дон Ричи, први од почетка трке, одустао је од надметања. Преценивши своје могућности, сручио се поред стазе. Видевши га измученог, осетио сам тугу, али и олакшање. Ричијево водеће место преузео је Бристол, а одмах иза њега нашао се Мајк Њутн из Лондона. Њих двојица су за шест и по сати прешли више од 80 километара, што је био бољи резултат од претходног светског рекорда. И мени је кренуло. Почео сам да претичем. Таман кад сам помислио да ћу се домоћи водеће скупине, грчеви у ногама су се појачали, а потом, девет сати од почетка трке, снашле су ме и друге муке.

Несносни болови од жуљева који су настали током трке отежавали су ми ослонац. Пролазећи поред свог тренерског шаторчића, узео сам мелем и сео на стазу. Брзо сам изуо патике и намазао болна места. Већ за неколико тренутака поново сам био на ногама, решен да изнесем трку до краја.

У три сата по поноћи иза мене је било 125 пређених километара. Њутн је био први, следио је Бристол, затим Дејвид Џонс, па ја. То ми је дало полета да наставим даље. На половини предвиђеног времена, био сам трећи. Никога нисам претекао. Мајк Њутн је напустио трку.

Време је споро одмицало, као и километри под мојим ногама. Згрчених мишића и отупелих чула, тумарао сам по стази саплићући се о сопствене ноге, падао и устајао. Тако сам омамљен и у полусну дочекао јутро. Нисам знао колико су други прешли, нити какав је поредак. Oнда сам зачуо сестрин глас:

– Већ је 11 сати, а ти изгледаш лепо и свеже као да си тек рочео да трчиш!

Те речи, иако ме је лагала, дозвале су ме свести. Усправио сам се и наставио. Четири сата пре краја био сам други, с пређених 200 километара, што је био рекорд који су држали такмичари САД. Али, моји кораци бивали су све спорији, а туђи све бржи. Изгубио сам друго, а потом и треће место. После 21 сат опет сам, као на половини трке, био четврти.

Последњи сат је био најгори. Нисам осећао ни бол ни умор. Несвестан времена и простора, као лутка коју неко концима помера, бауљао сам по стази. Пред очима ми се мутило, а у ушима бубњало. Али, када сам у магновењу чуо извештачев глас како изговара моје име, напео сам се да схватим шта говори.

– На помолу је још једна трагедија. Џејмс Шапиро посустаје и сигурно ће га земљак Гордон Педи престићи. Чак и Аустралијанац са зачеља појачава темпо.

Поражавајуће предвиђање још више ме је усрорило, док сам слушао охрабрујуће гласове навијача. Ни сам не знам како, тек – почео сам да грабим напред.

– Још три минута! – одјекнуло је с разгласа и моје ноге су заиграле, вођене неком чудном силом.

– Истиче последњи минут! – орило се из звучника, а публика је почела да одбројава.

– Успео сам! Остао сам на ногама до краја – последње је што сам помислио пре но што сам се срушио.

* * *

Да сам претрчао 220 километара и да је Дејвид Џонс победио, сазнао сам тек касније. Згрченог и у бунилу, пријатељи су ме однели у хотел, окупали, нахранили и ставили у кревет. Али, нисам могао да спавам. Мука на тркачкој стази била је завршена, али у мом телу је још дуго трајала. Та 24 сата никада нисам заборавио нити поновио ■