За читање и уживање – Грегори Е. Хемингвеј

ДА БИ ТАТА БИО ПОНОСАН

Tог лета у Хавани читао сам татине омиљене књиге, од „Хаклберија Фина” до „Портрета уметника у младости”. Попут њега, и ја сам понекад читао две или три књиге истовремено. Тада ме је тата упутио на мајсторе кратких прича, Мопасана и Чехова.
   „Не покушавај да анализираш, само се опусти и уживај у њима.”
   „Сад”, рече ми тата једног јутра, „покушај да напишеш кратку причу. И не очекуј да ће ишта ваљати.”
   Сео сам за сто, узео једну од татиних добро зарезаних оловака и дуго размишљао. Гледао сам кроз прозор, слушао звук оловке док сам црткао, слушао птице и мачку која је покушавала да им се придружи. Пустио сам мачку напоље. Друга је хтела да уђе.
   Отишао сам до татине писаће машине. Тог дана му више није требaла. Полако сам откуцао причу и однео му је.

Тата је ставио наочаре, насуо себи још једно пиће и читао. Чекао сам. Завршио је и погледао ме.
   „Ово је одлично, Гиг. Много боље од било чега што сам ја могао да напишем у твојим годинама. Једино што бих променио јесте ово”.
   Тада је показао на део приче о птици која, док пада из гнезда, чудом схвата да се, ако маше крилима, неће срушити на камење.
   „Написао си... ’И тако је наједном схватила да може да лети.’ Промени ’и тако наједном’ у ’изненада’. Никад немој да користиш више речи него што мораш – одвлаче пажњу од тока радње.”
    Тата се насмешио. Дуго ми се није тако насмејао.
   „Али ти си, друшкане, добио на лотоу. За писање је потребно знање, дисциплина и машта. Овим си ми показао да имаш маште. И ако то можеш да урадиш једном, можеш и хиљаду пута. Машта те задуго неће напустити, можда и никад. Достојевски је имао педесет седам година кад је написао ’Злочин и казну’.

Боже, колико сам често био тужан на Ки Весту кад ми људи пошаљу свој рад и мени након само једне прочитане стране буде јасно да они нити имају маште нити ће је икад имати. Одговарао сам на свако проклето писмо, обично сам говорио да је онај ко зна добро да пише само имао среће, да је шанса да се родите с великим талентом једнака оној да добијете на лотоу у коме су шансе милион према један и да, ако нисте надарени, све учење и самодисциплина ништа не значе. Кад би у њиховом писму писало нешто попут ’Сви ми говоре да бих био сјајан инжењер, али оно чиме ја желим да се бавим јесте писање’, одговорио бих ’Можда су сви ти људи у праву. Ви бисте заиста били одличан инжењер, па тако можете да заборавите писање и будете срећни што се никад нисте тиме бавили’.

Грегори Хемингвеј (1931–2001) био је најмлађи син великог америчког књижевника Ернеста Хемингвеја. Бавио се медицином, писањем, спортом и професионалним ловом у Африци. У књижевности се прославио мемоарима „Тата: Лични мемоари”, објављеним 1976. године, у којима је изнео свој спорни однос с оцем. Пред крај живота променио је пол и узео име Глорија.

   Написао сам на хиљаде таквих писама, а тада сам добијао хонорар од једног долара по речи.
   Касније, кад их је пристизало много више, скраћивао сам одговоре на ’Писање је тежак занат. Немојте се тиме бавити. Ако икако можете, заобиђите га.’ Вероватно су мислили: ’Тај уображени смутљивац вероватно није ни прочитао оно што сам написао. Али само зато што он уме да пише, сад мисли да то могу да раде само одабрани’.
   Оно што је важно, Гиг, јесте да сад тебе могу да учим пошто имаш алат. Иако звучи нескромно, ја знам доста о том занату. Већ дуго желим да смањим писање јер ми више не иде лако. Али док теби будем помагао, бићу срећан као да и сам пишем. Хајде да то прославимо уз пиће.”
    Сећам се да је само једном пре тога тата био толико задовољан мноме – кад сам изједначио на шампионату у гађању глинених голубова. Био је уверен да у породици постоји још један победник кад сам освојио прву награду на школском такмичењу у писању кратких прича.

Требало је да Тургењев освоји награду. Он је написао ту причу. Ја сам је само преписао, променивши место и имена ликова, из књиге за коју сам претпоставио да је тата није читао зато што су неке странице још биле слепљене. Нисам се осећао као победник и питао сам се после колико ће времена тата открити да је мој једини стваралачки допринос тој причи био да променим ’изненада’ у ’и тако наједном’.
    Срећом, нисам био у близини кад је тата открио моју књижевну крађу. Вратило ми се кад га је неко упитао да ли се његов син Грегори бави писањем.
   „Да”, одговорио је блистајући с уживањем. На лицу му је засјао онај лажни осмех као да је неко узвикнуо „птичица”.
   „Грегори повремено нешто лоше исправи.”
   Сви су се, наравно, насмејали. У тој гужви неко је можда помислио:
   „Каква би страшна свиња направила такву безосећајну опаску на рачун сопственог сина. Претпостављам да су онда тачне све оне приче које сам чуо о томе како је он само притајени силеџија.”
   Притајен – да, али ја сам му помогао да постане такав.