Кад бука вређа уши

ЋУТАЊЕМ МИ КАЖИ!

Руски светитељ Теофан Затворник из 19. века саветовао је хришћанима да избегавају глагољивост. Иво Андрић је у „Знаковима поред пута” написао да је ћутање снага, а причљивост слабост и несигурност духа. Зато деца и старци радо и дуго причају.

Ћутање је замуклост и немост, а тишина тајац и мир. Много може да се каже и с мало речи. Свети оци у хришћанству своје знање саопштавали су штурим, ретким и скромним опхођењем. Још у 16. веку заведено је у монашком реду траписта да калуђери ћуте током целе године осим о највећим хришћанским празницима.
   Немачки филозоф Артур Шопенхауер (1788–1860) тврдио је да само неотесани лако подносе буку, а Роберт Кох (1843–1910) упозоравао је да је бука човеков непријатељ као епидемија заразне болести. Такво поређење није необично будући да је овај велики немачки лекар и добитник Нобелове награде истраживао колеру у Египту и Индији. Године 1834. у писму упућеном председнику САД Суквамиш, поглавица племена Сијетл, издиктирао је записничару:
   „У градовима белог човека нема мирног кутка, нема места на којем би се чуло отварање латица у пролеће или трептај крила мушице. Бука ми вређа уши.”
   Данас у неким возовима у Швајцарској постоје посебно обележени вагони и купеи у којима разговор није пожељан, а један путописац бележи да у њујоршкој четврти Гринпоинт постоји ресторан у којем је и особљу и гостима забрањено ћаскање. У Москви је 2007. године отворен ресторан за глуве и наглуве, а запослени су научили да се споразумевају гестовима и мимиком, те да читају с усана.

Лепа нимфа по имену Ехо имала је само једну ману: брбљивост. Зато јој је богиња Хера забранила да говори осим кад јој се неко обрати, а и тада сме да понови само последњу реч коју је чула. Једнога дана је у њеној близини шетао прелепи Нарцис и, изгубивши се у густој шуми, гласно је узвикнуо: „Има ли кога овде?”, а нимфа му је узвратила: „Овде, овде, овде.” Ова античка легенда у филозофији је тумачена као суштина нашег живота, јер нам он увек враћа само оно што му дајемо. Шкрте и тихе речи немају одјека. Неизречено и недоречено остају закопани у човеку.
    Последњу деценију Лудвиг ван Бетовен (1770–1827) проживео је потпуно глув, али је у тој тишини написао „Свечану мису”, сонату „Хамерклавир”, „Девету симфонију” и оперу „Фиделио”, на којој је радио пуних једанаест година, а изведена је 1805. – кад је био већ потпуно глув. Још од првих знакова глувоће у левом уву, у 28. години, композитор је почео да се осамљује, да би с пријатељима општио само преписком. Тражио је уточиште у природи. Видевши чуђење и неверицу у јавности због вештине његовог компоновања, једном је рекао:
   „Многи мисле да се музика слуша само ушима. Ја своје тонове чак и видим.”
   Кад му је публика приредила бурне овације пошто је чула „Пету симфонију”, бризнуо је у плач јер није разабирао усклике раздраганог света. Звучне слике из прве половине живота нагомилане у памћењу биле су довољне да подстакну сву бујност његовог стваралаштва. А сличну судбину касније је доживео и велики чешки композитор Беджих Сметана (1824–1884). Десет година пре смрти у душевној болници, оглувео је на врхунцу славе, али је наставио да ради. Светску славу донела му је опера „Продана невеста”.

И међу сликарима, почев од Квинта Педија Публиколе из 1. века пре наше ере, било је великана оштећеног слуха. Нама је најпознатији Франсиско Гоја (1746–1828). У дубокој старости он живи у Мадриду, потпуно сам, у вили чије је зидове сам украсио, а коју народ зове „Кућа глувог старца”. Једном приликом је први министар Краљевине Шпаније Мануел Годоја, иначе први власник слика „Обучена Маја” и „Гола Маја”, које је сам назвао „Циганке”, сликара позвао на ручак. И када му је нешто рекао, Гоја је изненађено, гласно и веома љутито упитао:
   „Зар Ви још не знате да са мном можете да говорите само знацима?”
   Од тада је његова несрећа постала опште позната. О овом бурном животу Иво Андрић је, између два рата, написао чувени есеј „Разговор с Гојом”. Писац разговара истовремено са сликарем и с његовим платнима. Подстрек да се лати пера добио је после посете изложби на стогодишњицу Гојине смрти, у време дипломатског службовања у Мадриду.
  У селу Житни Поток надомак Прокупља, извесна лекарка је из незнања ученику трећег разреда основне школе, кад је пао у залеђену реку, дала превелику дозу кинина, тада универзалног лека, па је дете нагло онемело и оглувело. Говор му се убрзо вратио, али слух никад. Када је у село дошао калуђер из Русије да ослика сеоску цркву, запазио је дечакову радозналост и даровитост за цртање и сликање. С временом ће момка, с писмом у џепу, послати у Београд на школовање. Младић се звао Божа Илић (1919–1993). Уважени уметник, који је израдио Брозов председнички портрет, умро је тихо, како је и живео.
   У Србији постоји и удружење песника с оштећеним слухом. Један од њих, Јован Одавић, написао је песму „Ми нисмо глуви”, данас химну глувог и наглувог уметничког света.

Александар Бел (1847–1922), изумитељ телефона, имао је глуву мајку и жену и због њих је у Бостону основао школу за учитеље глувих и наглувих ученика. До проучавања акустике одвела га је велика туга због мајчине болести, а сва каснија истраживања звука и електрицитета до Хелен Келер (1880–1968), која је доктора Бела заволела већ при првим сусретима. Нешто касније он је посаветовао Хеленине родитеље да је упишу у Школу за слепе „Перкинс”, па је бригу о седмогодишњој девојчици преузела млада Ен Саливен, која је са четрнаест година ослепела и дошла у исту школу. После неколико операција Ен се делимично вратио вид, па је остала у „Перкинсу” као предавач. Највише пажње посвећивала је глувој и слепој Хелен, која је, захваљујући њеној помоћи, завршила и факултет и чак научила немачки, француски и латински језик. Кад је овладала Брајевом азбуком, Келерова је написала једанаест књига и аутобиографију. Никада није скидала осмех с лица, а њена учитељица Ен говорила је да својим највећим успехом сматра то што је код код Хелен развила љубав према људима као шесто чуло.
   Још је у 4. веку пре наше ере кинески филозоф Цуан Це говорио да је ћутање најбоља употреба речи, а мудри Соломон упорно је понављао да постоји време кад се говори и време кад се ћути. Птица се, каже он, познаје по песми, човек по говору, што нам личи на ону нашу пословицу: „Проговори и рећи ћу ти ко си”.

Одувек је огромна знатижеља многих људи да све виде и све чују, чак и онда кад то носи непријатности и опасности. Свима је добро позната пустоловина лукавог Одисеја, који је својим саборцима воском запушио уши, наредио им да га вежу за јарбол и не обраћају пажњу на запомагање да га ослободе. То је учинио да би само он чуо прелепе гласове опаких морских сирена и сачувао живот своје посаде. Други људи пак једнако уживају у одавању тајни пријатељима и рођацима. Њима би, можда, помогло да, као онај млади берберин из народне бајке о цару Трајану с козјим ушима, ископају јаму у земљи и у њу шапну поверену им тајну коју не могу да чувају.
   На вратима храма Тошогу у јапанском граду Нико исклесане су фигуре три мудра мајмуна: један држи руке преко уста, други преко очију, трећи преко ушију. Први не жели да каже ништа ружно, други неће да види оно што није за гледање, а трећи не жели да чује оно што не треба да зна. Њихова порука није упућена само будистичким свештеницима већ свима који желе добро и себи и другима. Мада радо гледамо како шимпанзе опонашају људе, ова три мајмуна поручују нам како би ваљало да сви ми опонашамо њих.