Живот пише драме

ЧУДО ИЗНАД БУЈИЦЕ

Стефани и деца осетили су само како се тумбају. Џип се превртао у води. Од притиска су попуцала сва стакла, а возило се коначно зауставило насред водотока.

Као и готово сви житељи Орегона, савезне државе САД на обали Тихог океана, тридесетдеветогодишња Стефани Мекре навикла је да вози по лошем времену. Тако се није превише обазирала на кишу ни 13. новембра 2008. године. Иако су капи и даље добовале по ветробрану њеног џипа, сматрала је да је најгора олуја прошла. А и морала је да са пробе хора довезе своју једанаестогодишњу кћерку Медисон.
   Док су се из центра месташца Тиламок возили ка њиховој кући, Медисон је седела на сувозачком месту. Позади је, везано у својим седиштима, било још двоје деце које је Стефани чувала.

   Када је возило прошло једну кривину, пред Стефани се отворио призор који би волела да никада није видела. Пут испред ње више није постојао, однела га је бујица. Нагазила је на кочницу, али се џип није зауставио. Отклизао је и пролетео низ развалину. Зауставио се десетак метара низбрдо, тамо где се донедавни поточић претворио у тридесетак метара широку бујицу. Велика вода носила је камење и цело ишчупано дрвеће, које се брзо закуцало у возило.

Стефани и деца осетили су само како се тумбају. Џип се превртао у води. Од притиска су попуцала сва стакла, а возило се коначно зауставило насред водотока. Током силног превртања вратило се на точкове. Заглавило се у некаквој рупи. Вода је брзо пунила кабину, а Стефани је била готово сигурна да им је то последње. Ниједно од њих неће успети да преживи. Тим пре што у близини није било нигде никог ни по лепом  времену, а не по управо окончаној олуји.
   У свој тој страви и ужасу Медисон је решила да дела. Одвезала је сигурносни појас и пребацила се на задње седиште. Успела је да се провуче између дечјих седишта и кроз разбијени прозор некако успентра на кров. Сада је стајала тамо, на релативно сигурном, и дозивала мајку. Тражила је да јој дода децу да и она напусти возило. Ускоро су сви били на крову, шћућурени. Око њих је и даље беснела бујица, а вода је незадрживо расла. Стефани је грчевито стискала двогодишње дете у наручју, док ју је трогодишњак грлио око ногу. Њега је придржавала другом руком.

   Деца су била толико тиха да се Стефани питала да ли је са њима све у реду. Да нису повређени? Готово да је одахнула када су почели да јецају. Плач и јецаји деце као да су дали додатну снагу малој Медисон. Само је прошапутала:
    – Мама, ја морам да одем по помоћ.

У почетку је одбијала, али је брзо схватила да им је то једина нада. Ако крене она, Медисон неће моћи да сачува децу. Сви ће да се подаве, однеће их бујица. Уз то, Медисон је десетак дана раније имала мали захват на стопалу. Још се није сасвим опоравила. Како ће она да се пробије преко бујице и кроз растиње? Свуда около била је потпуна тама, а обала је била удаљена седам или осам метара. Превише да би прескочила, а да проба да преплива није долазило у обзир.
   Стефани је гледала у Медисон. Била је свесна да јој је то можда последњи пут. Шта да јој каже? Једва да је успела да прозбори:

   – Волим те. Поносна сам на тебе!
   Медисон је одговорила:
   – Успећу, не брини.
   Свега неколико секунди касније мршава једанаестогодишњакиња зграбила је танку грану која се надвила над возило. Дрво се опасно савијало док је пузила. Стефани је у једном тренутку затворила очи. Очекивала је да чује врисак и пљусак воде. Ништа од тога. Када се коначно осмелила да погледа, Медисон је била надомак обале. Убрзо се нашла приљубљена уз стабло. Потом је доскочила у жбуње. Упутила је још један поглед мајци, потом као без душе потрчала кроз густиш. Као да ју је водила нека невидљива сила.

Вода је увелико прешла преко крова џипа. Стефани је стезала децу на грудима. Видела је само силуету своје кћерке како се губи међу дрвећем. Надала се да се девојчица сећа на коју страну је најближа кућа. Одједном је чула како Медисон урла. Надала се да јој се то учинило, да ју је преварио хук бујице. Следећи урлик ју је убедио да јој се не причињава. Тамо негде Медисон је заиста урлала.
   У трку, девојчица је налетела на електричну ограду, направљену како стока не би прилазила потоку. Да све буде горе, била је предвиђена за коње, самим тим веће волтаже и виша. Боса и потпуно мокра, неколико пута је покушавала да се успентра и прескочи је. Сваког пута би је струјни удар одбацио назад. Потрајало је док није нашла део у близини  капије који је био колико-толико изолован. Прескочила је и потрчала ка светлу на брду.

   Дотетурала се до комшијске куће и залупала на врата. Комшије су одмах позвале полицију и ватрогасце. Ови су већ били на путу, с обзиром на то да је неколико стотина метара даље од места где је Стефани слетела у поток бујица однела мост. И тамо су неки људи били у неприлици. Суседи су решили да предухитре ватрогасце. Потрчали су ка потоку, Медисон их је водила ка месту где је оставила мајку. Видели су нека светла око воде. Устремили су се ка батеријским лампама. Били су то ватрогасци, већ су из воде вадили несрећнике. Медисон је одахнула. На тренутак. Онда је одјекнуло:
   – То није моја породица!
   Из таме је допро позив у помоћ. Стефани је плакала и урлала:
   – Овде смо, помозите нам!
   Док је једна ватрогасна јединица помагала несрећницима код моста, друга је кренула ка месту где је Стефани последњим атомима снаге одржавала равнотежу на крову потопљеног возила. На обалу су довукли десет метара дугачке мердевине на развлачење. Полако су их усмеравали ка потопљеном возилу. Потом је мердевинама пришао најмршавији ватрогасац. Узверао се на крај и полако кренуо ка Стефани. Четвороношке. Био је везан сигурносним конопцем.

Када се коначно нашао надомак Стефани, она се испружила колико је могла. Додала му је млађе дете. Дете је брзо било на сигурном. И друго дете је спасено без тешкоћа. Потом је пружио руку ка њој. Ова је дограбила руку и попела се на мердевине. Полако, центиметар по центиметар, напредовали су ка обали. Испод њих се котрљала бујица. Неколико тренутака касније, једно огромно дебло је свом снагом ударило у џип. Стефани је већ с обале видела тај призор. Стресла се. Да су остали на крову, то би им био крај.
   Следеће што је урадила било је да чврсто загрли Медисон. Ваљда као никада у животу. Више од пет минута није је пуштала из наручја. За то време ватрогасци су се чудили како се девојчица успентрала на грану широку тек неколико центиметара. И како је грана издржала тежину. Показивали су ка дрвету, све док и Медисон и Стефани нису обратиле пажњу. Ни оне нису имале објашњење. Могле су једино да то припишу чуду.

Број: 3589 2020.
Аутор: Н. Б.