Живот пише драме

ЧУДА СЕ ДОГАЂАЈУ

Три приче које убедљиво сведоче да је срећа и те како важна да би човек опстао

Отац Лорин Милер испунио је обећање: кад је почетком новембра 2004. године ова седамнаестогодишња девојка положила возачки испит, допустио јој је да се провоза његовим аутомобилом марке „рено клио”. Лорин је одлучила да обиђе Џерси,  британско острво на ком живи с родитељима и братом.
   Срећна што је, после три неуспела покушаја, напокон добила дозволу, тај догађај желела је да прослави у друштву своје три најбоље другарице. Чим су се окупиле, Лорин им је свечано објавила да ће, како јој је отац обећао, добити нови аутомобил кад напуни осамнаест година. Он ће јој дотад позајмљивати „рено” и мотрити колико је сигурна за воланом.
   Док је причала, Лорин се трудила да се усредсреди на клизав пут. Киша која је тог јутра ромињала претворила се у пљусак. Брисачи готово да нису успевали да се изборе с  налетима ветра и воде која је ударала у ветробранско стакло.
   Трудећи се да избегне камион који јој је долазио у сусрет, Лорин се померила у страну што је више могла, али, на несрећу, точкови су склизнули с пута. Аутомобил којим су четири седамнаестогодишњакиње управо улетеле у кривину, опасно се занео на страну. Више није било помоћи. Уместо да настави путем „рено” се окренуо и појурио низ литицу. У великој брзини, најпре је одскочио, а потом почео да се преврће.
   Све се одиграло тако муњевито да девојке у први мах нису успеле ни да схвате шта се догађа. Лорин је касније причала да се сећа једино осећаја ужасне немоћи да било шта уради. „Рено” се преврнуо три пута, а онда, исто тако нагло, зауставио се на великом испусту у стени тридесетак метара подно пута. Несрећа се догодила код плаже у  близини места Ен Порт. Возило Лорин Милер зауставило се само неколико метара од побеснелог мора које удара у хриди.
   Чим су се прибрале, договориле су се да не праве велику пометњу. Одлучиле су да само Лорин обавести оца шта се догодило. Тако су и урадиле и он је одмах позвао службу хитне помоћи. Да су пошле без телефона, ко зна колико би времена прошло док их неко не би спазио поред аутомобила који се једва и видео с пута.
   Спасавање је трајало пуна четири сата. Две девојке спасиоци су извукли дизалицом постављеном на путу, друге две спас су нашле у чамцу обалске службе која се такође брзо нашла на месту удеса.
   Оно што је запањило и спасиоце и лекаре који су будно пратили читав подухват јесте да су Лорин Милер и њене другарице прошле готово без иједне озбиљније огреботине.

Рајнер Шустер и још шеснаест падобранаца вежбали су групни скок недалеко од Минхена. За десет година, колико се бавио падобранством, овај четрдесеттрогодишњи Немац никада није доживео ни најмању незгоду.
   Био је леп мајски дан 2005. године и чинило се да ће и овај пут проћи без икаквих тешкоћа. Већ добро увежбане пируете у ваздуху желели су да понове још једном. За сваки случај. Ближило се такмичење, а њихов циљ био је да напокон уђу међу три најбоље групе.
   Нажалост, убрзо пошто је искочио из авиона и у слободном паду кренуо да се ридружи осталима, један од падобранаца из Шустерове групе изгубио је контролу и брзином од 180 километара на сат свом силином ударио у њега. Шустер је истог часа изгубио свест. Онесвешћен човек јурио је кроз ваздух и већ се налазио на око три километра од земље.
   У последњи час аутоматски се отворио помоћни падобран. Али, било је сувише касно да се лет довољно успори и да се падобранац безбедно приземљи. Срећом, Рајнер Шустер, који и даље није знао шта се догађа, спустио се у олисталу крошњу неког дрвета на чијим је гранама – у које су се запетљали конопци падобрана – Шустер остао беспомоћно да виси.
   – Дрво ми је спасло живот – касније је у болници изјавио Рајнер Шустер. – Сломио сам руку, а да нисам улетео у крошњу, вероватно бих већ увелико лутао вечним ловиштима.

Шестогодишња Деми-Ли Твидл била је у августу прошле године с родитељима на летовању у месту Фајли, на северу Јоркшира. У близини плаже Чимни Хол девојчица је безбрижно шетала с оцем. Изненада се спотакла и полетела у провалију. Упркос напорима да не испусти њену руку, отац је беспомоћно гледао како се његова девојчица пред његовим очима суновраћује у понор дубок готово педесет метара. Док је мајка једва некако дрхтавим рукама успела да позове хитну службу, отац умало и сам није кренуо за кћерком.
   У последњи час прибрао се и схватио да јој сигурно неће помоћи ако и сам страда. Настојећи да се смири, непрестано шапућући речи наде да је Деми-Ли жива, силазио је у провалију путем којим се спуштају само најсмелији.
   На лицу места убрзо се нашла обалска служба, потом хеликоптери Британске ратне морнарице, стигле су и екипе хитне помоћи. Девојчицу је, срећом, негде на пола пута, задржало бусење. Чим су успели да јој приђу, хеликоптером су је превезли у болницу у  Скарборо. Снимци су потврдили да нема ниједну поломљену кост.
   – Девојчица је чудо – изјавио је касније Марк Кларк, шеф обалске страже. – Могао сам да се опкладим да такав пад нико не би преживео.