За читање и уживање / Владимир Набоков

БРИТВА

Нису га без разлога у пуку звали Бритва. Лице му је било без анфаса. Кад су га се присећали, познаници су памтили само његов профил, који је био изузетан: нос оштар као угао техничког троугла, чврст попут локота. Брада и умиљате трепавице типичне за јогунасте и окрутне људе. Презивао се Иванов.
   Надимак који су му дали био је необично видовит. Често се дешавало да човек по презимену Штејн постане изванредан минералог.
   И капетан Иванов, доспевши после једног епског бекства и више бљутавих страдања у Берлин, латио се управо оног што је његов давнашњи надимак наговештавао – берберског посла.
   Служио је у невеликој али чистој берберници, где су, осим њега, шишала и бријала два шегрта, опходећи се према „руском капетану” с ведрим поштовањем.
   Био је ту и газда, кисели дебељко који је са сребрним треском окретао ручку касе – и малокрвна, провидна маникирка, која је, показало се, усахла од додира с безбројним људским прстима, који су се спуштали по пет одједном на баршунасто јастуче поред ње.

Иванов је добро радио. Једина препрека у напредовању било је слабо знање немачког језика. Наиме, брзо је схватио како треба поступати: ставити после једне фразе упитно nicht?, а после следећег упитно was?, а затим опет и тако даље, наизменично. Иако је научио шишање тек у Берлину, његова вештина била је задивљујућа, једнака вештини руских фризера који, као што је познато, много шкљоцају маказама упразно – и тако шкљоцајући, нациљавши, одсецају прамен, један за другим, и опет брзо, брзо, скоро по инерцији, настављају да шкљоцају оштрицама у ваздуху. Колеге су га уважавале баш због тог кицошког звекета.
   Маказе и бритва неоспорно су хладнo оружјe, а њихово учестало метално треперење годило је Ивановљевој ратничкој души. Био је злопамтило и довољно паметан да схвати како је његову велику, благородну, велелепну отаџбину упропастио некакав докони лакрдијаш, штоса ради, и то није могао да опрости. У његовој души, као јако савијена опруга, савијала се, до неког времена, освета.

Једног прилично усијаног, плавичастог летњег јутра, обе Ивановљеве колеге, користећи то што у радно време муштерија скоро и нема, изашле су на тренутак, док је газда, умирући од врућине и давне жеље ћутке одвео у задњу собу бледуњаву, на све сагласну маникирку. Иванов је, оставши сам у светлој берберници, бацио поглед на новине и, запаливши затим цигарету, изашао сав бео на праг и стао да посматра пролазнике.
   Мимо њега су промицали људи у пратњи својих сивих сенки које су се ломиле на крајевима плочника и неустрашиво пролазиле испод блештавих аутомобилских точкова, остављајући на врелом асфалту тракасте отиске налик на шарене змијске гајтане. Изненада, право на белог Иванова скренуо је с тротоара набијен, онизак господин у црном оделу, полуцилиндру и с црном ташном под мишком. Иванов, жмиркајући због сунца, склони се у страну, пропустивши га у берберницу.
   Лик оног који је ушао одразио се у свим огледалима истовремено – у профилу, напола окренут, затим воштаном ћелом, с које је подигао, да би га окачио на куку, црни полуцилиндар. И кад се господин окренуо лицем према огледалу које је сијало над мраморним постољем на коме се пресијавају златасте и зеленкасте бочице, Иванов је тренутно препознао то живахно, буцмасто лице с продорним очима и дебелом, урођеном бубуљицом на десној страни носа.

Господин је ћутке сео пред огледало и, промрмљавши нешто, куцнуо тупим палцем по нечистом образу, што је значило: бријање. Иванов, још увек у некаквој магли изненађења, замотао га је у плахту, умутио млаку пену у порцуланској шољици и четком почео да маже господинове образе, округли подбрадак, наусницу. Пажљиво је обишао урођену бубуљицу, кажипрстом стао да отире пену – и све је то радио махинално – потресен што је поново срео тог човека.
   Сад се господиново лице указало у белој, млитавој маси пене до очију, а оне су биле ситне, блиставе попут треперавих точкића сатног механизма. Иванов је отворио бритву и, кад је почео да је оштри о ремен, одједном се отргао од своје изненађености, осетивши да је тај човек у његовој власти.

Владимир Набоков (1899–1977) био је руско-амерички романописац, песник, есејиста и преводилац. Првих девет романа написао је на матерњем, руском језику док је живео у Берлину, али је светску славу стекао по пресељењу у САД. Његова дела красе врло сложени заплети и ликови, игре речима, анаграми и смеле метафоре. У најпознатије и најуспелијe романе критика убраја „Позив на погубљење” (1936), „Лолита” (1955), „Пнин” (1962), „Ада или страст” (1969).
   Поред књижевности, бавио се и ентомологијом (науком о инсектима) и шахом.

   Нагнувши се изнад воштане ћеле, примакао је плавичасту оштрицу бритве образини од сапунице и сасвим тихо рекао:
   „Моје поштовање, друже. Јесте ли дошли давно из наших крајева? Не, молим вас да се не подижете, јер вас могу истог тренутка заклати.”
   Блистави точкићи покренули су се жустро, погледали Ивановљев оштар профил и зауставили се. Иванов је тупим крајем бритве скинуо вишак пахуљасте пене и наставио:
   „Ја вас врло добро памтим, друже... Опростите, непријатно ми је да изговорим ваше презиме. Сећам се како сте ме саслушавали у Харкову пре шест година. Памтим ваш потпис, драги мој... Али, као што видите, ја сам жив.”
   Тада су муштерији очи заиграле и наједном се чврсто затвориле. Уплашени господин је зажмурио, верујући попут дивљака, да ће, кад затвори очи, постати невидљив. Иванов је нежно кретао бритву по шуштавом, хладном образу.
   „У истој смо позицији, друже. Схватате ли? Склизне ли бритва, одједном ће бити много крви. Овде куца вратна артерија. Много крви. Чак превише. Али, ја желим да вам лице буде уљудно избријано. Осим тога, хоћу да вам нешто испричам.”
   Иванов је пажљиво ухватио с два прста меснати завршетак његовог носа и почео да избријава простор над усном.
   „Ствар је у томе, друже, што се ја свега сећам, добро се сећам, а хоћу да се и ви сетите.”

И тихим гласом Иванов је почео да прича, споро бријући непомично лице забачено уназад. Та прича мора да је била врло страшна, пошто се покаткад његова рука заустављала, а он се јако близу сагињао ка господину, који је седео под белом плахтом као под мртвачким покровом, као мртвац, опустивши избуљене очне капке.
   „То је цела прича”, уздахнуо је Иванов. „Шта ви мислите, да ли је могуће нечим се искупити за све то? С чим изравнати несравњене рачуне? Имајте на уму: исти смо, потпуно равноправни... Знате, покојнике увек брију одоздо према врху, прелазећи оштрицом по њиховом затегнутом врату. Брију и осуђенике на смртну казну. А сада ја бријем вас. Схватате ли шта ускоро следи?”
   Човек је седео непомично, не отварајући очи. Сада је с његовог лица сишла сапунска образина, трагови пене остали су само на јагодицама и око врата. Ово напрегнуто, пуначко лице, без погледа, било је тако бледо, да Иванов помисли: можда се парализовао; али кад је пљоштимице прислонио бритву на његов образ, човек је задрхтао целим телом. Очи и даље није отварао.
   Бритва му је хитро обрисао лице, засуо га пудером из стаклене бочице.
  „Мислим да је доста”, рекао је спокојно. „Ја сам задовољан, можете ићи.”

С гадљивом ужурбаношћу стргао је плахту с његових рамена. Човек је остао да седи.
   „Устани, лудо!”, викнуо је Иванов и потегао га за рукав.
   Овај је стајао укипљен, чврсто затворених очију, насред просторије. Иванов му је натакао полуцилиндар, гурнуо у руку ташну – и окренуо га према вратима. Тек тада се човек мрднуо, његово лице са склопљеним очима промакло је свим огледалима. Као аутомат, прекорачио је праг врата која је Иванов држао отворена и, с тим механичким кретњама – стискајући испруженом, одрвењеном руком ташну и гледајући на осунчани талог улице као што гледа грчке статуе, разрогаченим очима – отишао је.