Зашто се каже,

ЗАШТО СЕ КАЖЕ...

Речи су лек за душу – а некада су биле и лек за маларију...

Израз абракадабра данас је општепознат као симбол магије и илузије, из цртаних и играних филмова, стрипова и популарне културе, али њено порекло и употреба имају далеко дуже, дубље и повесно документоване корене у античком свету, раној медицини и старим веровањима.
   Најстарији познати писани траг речи абракадабра потиче још из 2. века  и налази се у делу „Liber Medicinalis” римског учењака и једног од првих лекара у повести, Квинта Серена Самоника, који је служио на двору цара Каракале. У том античком тексту абракадабра се не појављује као забавна или чаробна реч, већ као озбиљна терапијска формула намењена лечењу грознице и различитих обољења сличних маларији. Самоник је препоручивао да се реч испише у облику троугла, тако да се у сваком наредном реду уклања по једно слово. Замисао лечења је била да се тим скраћивањем речи симболично утиче и на „умањивање” болести док она на крају потпуно не нестане, а да би дејство лека било потпуно, такав запис се најчешће непрекидно носио као амајлија око врата. Ово „лекарско учење”  ослањало се на тада широко распрострењено уверење да речи имају урођену моћ да утичу на људско тело и природу, посебно ако су записане или изговорене на прави начин.
   Порекло речи абракадабра није утврђено, али постоје озбиљне лингвистичке теорије које је повезују са семитским језицима, нарочито арамејским изразима попут avra kehdabra, који се често преводи као „стварам док говорим”, „настаје онако како је изговорено” или „биће као што сам рекао”. Ова замисао се уклапа и у древна схватања да је човеков говор у ствари чин стварања, а такво схватање присутно је и у јудаизму, гностицизму и другим верско-филозофским учењима тога времена. Друга теорија повезује реч абракадабра са Абраксасом, гностичким божанством чије је име се често урезивало на амајлијама, огрлицама и прстењу, а које је означавало космичку моћ и заштиту.

Током средњег века, реч абракадабра  користила се у народној медицини и магијским обредима широм Европе, а најчешће у крајевима у којима су живела германска племена. Германски народи најчешће су је користили као заштиту, да би предупредили болести, дејство злих духова или несреће, иако је католичка црква најчешће осуђивала такве обичаје као празноверје. Упркос овоме, археолошки налази и писани извори потврђују да су амајлије са овом речју биле широко распрострањене, нарочито на југу данашње Француске, у Швајцарској, те деловима данашње Аустрије и Италије.
   Тек почетком 19. века, са развојем савремене науке, медицине и фармације, те слабљењем веровања у народне лекове и магијске обреде, абракадабра губи своју „практичну примену” и прелази у домен забаве. Током касног 19. и раног 20. века она постаје уобичајени део речника илузиониста и мађионичара, највише под утицајем првих немих филмова из Холивуда, означавајући тренутак извођења неког „чуда” на сцени, без икаквог стварног веровања у њену натприродну моћ. Данас се реч абракадабра користи најчешће у популарној култури, књижевности и медијима као метафора за нешто што се дешава нагло или необјашњиво. Повесни подаци, међутим, јасно показују да је таква њена данашња природа настала из озбиљног покушаја наших предака да разумеју и надвладају болест и судбину, те да на тај начин изводе „чуда” помоћу језика и симбола.