ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЗАРОБЉЕНИЦИ БЛАТЊАВЕ БУЈИЦЕ

Ништа није наговештавало да ће предео као са разгледнице за свега минут или два да се претвори у призор из пакла...

До тог раног поподнева 4. новембра 2017. године тридесетчетворогодишњи Џеј Роуз и тридесетпетогодишња Кристина Фиjало били су убеђени да ће то бити још један дан у рају. Време је за почетак новембра на Француским Антилима било готово савршено, углавном сунчано, с повременом јаком кишом. Овај пар проводио је одмор на острву Бас Тер. Тог поподнева намеравали су да пешаче до водопада Акомат. Ова атракција налази се готово километар усред прашуме у Националном парку Гуаделупе.
   Само што су паркирали аутомобил и изашли на стазу, пљуснула је киша. Решили су да сачекају неколико минута, колико да се утиша. Тако је и било. Пет минута касније киша је престала, а они су се блатњавом стазом упутили ка водопаду.

   Џеј и Кристина били су искусни планинари. Управо зато знали су колико је важно да често проверавају временску прогнозу. После наглих и јаких киша у дивљини увек вребају бујице. Џеј је баш тог дана пропустио да уради оно што је увек радио. Сматрао је да ништа лоше не може да се догоди у тропском рају. Бујице прете у планинама. Овде тога нема.

По првобитном плану било је предвиђено да на водопаду буду не више од сата. Можда сат и по. Зато су носили само мајице и шортсеве, уз купаћи костим. Џеј је понео и телефон и фото-апарат. Ипак су били на одмору, а то мора да се овековечи. Никоме нису јавили где одлазе. Место је добро познато, и брзо се враћају. Ништа лоше не може да се деси.
   Петнаестак минута пробијали су се кроз блато и оборено грање. Лијане су их шибале по лицу. Наишли су на речицу широку три метра. Испоставило се да је плитка, па су је прегазили без икаквих тешкоћа. Све је било као на карти. Стотинак метара узводно налазио се водопад.
   Џеј и Кристина су застали, задивљени призором. Вода је пенушала при паду од десет метара. Била је потпуно бела, а базен прозирно плав. Свуда около гранит, готово нестваран призор. Око пет по подне, када су се нашли на језерцету, тамо је био само још један пар. Џеј и Кристина заронили су у чисту воду. Неколико минута плутали су на леђима, гледајући у гранитне зидове. Кристина је рекла да је тако нешто виђала само у документарним филмовима.

   Пола сата касније онај пар је отишао. Онда су и они схватили да би било добро да крену. Већ је било почело да се смркава. У прашуми је било још мрачније. Џеј је загазио у базен да сними још неколико фотографија. Све је деловало бајковито. Водопад, лијане, место је било готово успавано. Кристина је села на гранитну стену изнад базена. Џеј је гацао по води, покушавао да нађе најбољи угао. Коначно је успео. Све је ушло у кадар. Онда је Кристина вриснула.

После њеног вриска уследила је грмљавина. Без било каквог упозорења, призор из маште претворио се у онај из најцрњих кошмара. Џеју се учинило да зид смеђе воде јури преко водопада. Синуло му је. Бујица! Успео је да скочи на обалу секунд пре него што се све то обрушило на место на коме је до тада стајао.
   Кристина је босонога побегла уза стене. Џеј је појурио за њом. Верали су се узбрдо, што даље од воде која је носила све пред собом. Четвороношке су грабили по стенама. Џеј се одважио да погледа преко рамена. За свега минут ниво воде нарастао је за више од пет метара. И још је растао. Тамо где је био базен кристално чисте воде сада је све било блатњаво. Наликовало је на мочвару. А с водопада је стизало још тога. Вода је ваљала балване. Све се обрушавало у базен.
   Када су се нашли на врху стења, Кристина је преузела вођство. Пробијала се кроз густо растиње на једвите јаде. Грање ју је гребало по лицу и рукама. Свако мало би упали у блато до чланака. Густо и житко, отежавало им је сваки корак. С муком су подизали босе ноге и терали себе да наставе.

Зауставили су се када им се учинило да су довољно безбедни, на педесетак метара изнад воде. Морали су да се одморе, да поврате дах. Џеј је тек тада схватио да су у оној јурњави озбиљно погрешили. Отишли су на другу страну. Стаза и пут остали су с друге стране набујале реке. Није било никакве шансе да је прегазе или се некако пребаце на другу обалу. Били су заробљени.
   Док су већали шта ће и куда ће, поново су чули грмљавину. Минут или два касније небо се отворило. Као да је неко одозго сипао густе млазове воде. А они нису имали кабанице нити било какву заштиту. На све то, били су толико исцрпљени да нису могли да покушају да пронађу било какав заклон. Кристина се онда досетила. Џеј је понео телефон.
   Ископао га је из ранца, тек толико да утврди да је потпуно натопљен. Додуше, и даље је давао знаке живота. Једино није било сигнала. Одлучили су да крену још више, како би ушли у домет. До тада се потпуно смркло.
   Када су се коначно узверали још више, Џеј је поново покушао. Изабрао је број жене која их је угостила. Зазвонило је! С друге стране је чуо глас домаћице. Једва да је успео да јој саопшти где су и шта их је снашло, када се веза прекинула. Телефон је престао да ради. А он није знао да ли га је жена уопште чула и разумела.
   Џеј и Кристина нису могли да се надају спасиоцима. Зато је она нашла неко шупље дебло у које су се делимично сакрили. Како је падала ноћ, бодрили су једно друго. Нема панике, морају сами да се искобељају из невоље. Како? Нису знали да ли са те стране уопште може да се сиђе с планине.
   Покушавали су да укључе телефон. Када су накратко успели, послали су неколико порука домаћици. Највећи део је остао неиспоручен. А они нису могли ништа до да чекају.

Већ су почели да дрхте од хладноће. Убеђивали су једно друго да до хипотермије у тропима не може да дође. Међутим, мокра тела су то успешно оповргавала. Прошло је већ четири сата како су били заробљени. Прибијали су се једно уз друго како би се макар мало загрејали. Свуда около мркли мрак. Звуци прашуме. Убрзо су се појавили и комарци. Крвопије су нагрнуле на изгребану и исечену кожу. Више нису имали снаге да их терају.
   Сат касније видели су светла на другој обали. Покушавали су да вичу. Они с друге стране их нису чули. А и ко би при чистој памети намерио да прелази набујалу реку усред ноћи? Више нису видели ни небо. Било је заклоњено густим крошњама.
   Џеј је покушавао да оспособи телефон. Успео је, колико-толико. Није био у мрежи, али је још увек да послужи као батеријска лампа. Усмерио га је ка небу, надао се да ће макар трачак светлости да се пробије кроз грање. Можда их неко тражи и из ваздуха.
   Нешто касније чули су некакав звук. Кристина је ућуткала Џеја, који је баш тада узео да псује. Звук је допирао из даљине. Потом је био све ближи. Ускоро су разабрали ротор хеликоптера. Гране су се повиле под силом елиса летелице. Кров од крошњи се отворио. Прво је полетело уже. На њему и спасилац. За неколико минута, били су у хеликоптеру. Њиховој невољној пустоловини на одмору дошао је крај.

Број: 3523 2019.
Аутор: Н. Б.