Живот пише драме

ВАПАЈИ ИЗ ЛИМЕНЕ КУТИЈЕ

Надала се да је неко видео тренутак када је слетела с пута. Онда је схватила да би до тада помоћ вероватно стигла. Можда су остали трагови кочења, па ће неко да примети?

Иако је била скоро поноћ тог 23. јула 2019. годинe, још је било прилично топло. Корин Бастид кренула је из стана свог дечка у Лијежу, Белгија, ка месташцету Ванзе. Тамо су живела тројица синова. Био је то пут који је прошла много пута, дугачак свега 36 километара.
   У то време није било много возила на путу. Више него о друму мислила је на своје синове. Хадријен је имао 18 година, Одрик 16, док је најмлађи Доријан тек напунио 12. Живели су с њеним бившим мужем, а она их је виђала сваке друге недеље. И били су јој цео свет.
   Занета мислима, једва је приметила како се аутомобил тресе. Требало је да провери кочнице. Ништа зато, скренуће с ауто-пута. Што спорије буде возила, биће јој лакше да се заустави. Зато се искључила код градића Сен Жорж на Мези. Чим се укључила на магистралу, покушавала је да стисне кочницу. Аутомобил није успоравао. Кочнице нису радиле!
   Ужаснуто је гледала кривину којој се приближавала. Покушала је да смота волан, али прекасно. Ударила је у нешто и аутомобил се нашао у ваздуху. Потом је слетео низ падину, прекривену стењем и пањевима. Наткрилиле су је гране дрвећа. Деловало јој је као да су прошли минути и сати. А у питању је било свега неколико секунди. Потом ју је тргла ужасна бука, пуцање стакла.

Следећег тренутка лежала је на леђима. У тренутку није схватила где се налази. Нити да је аутомобил преврнут, да лежи на крову. Некако је успела да откачи појас. Била је потпуна тишина, чула је само себе како дише. Онда је негде у кабини зазвонио мобилни телефон. Руком га је потражила, али није успевала да га напипа. Једва је могла да окрене главу, пре него што се онесвестила.
   Пробудила ју је нова звоњава телефона. Нагонски је посегнула за справом, као да се налази у свом кревету и схватила где је. Изнад ње било је возачево седиште. Велика грана пробила је ветробран. Да би колико-толико остала при свести, непрестано је понављала своје име и презиме. Потом датум рођења, па имена и датуме рођења синова.

Поново је покушала да напипа телефон. Свуда су били ситни комади стакла. Ствари из њене ташне удар је разбацао по кабини. Како би се померила, тако су јој се комади стакла утискивали у кожу леђа и руке. Леву страну тела једва да је успевала да помери. Уз стравичан бол, какав до тог тренутка није могла ни да замисли.
   Надала се да је неко видео тренутак када је слетела с пута. Онда је схватила да би до тада помоћ вероватно стигла. Можда су остали трагови кочења, па ће неко да примети? Кочнице нису радиле. Пут је био тако близу. Могла је да чује буку аутомобила. Урлала је из све снаге, дозивајући помоћ. Ништа. Нико је није чуо. Људи су ишли својим послом, свега неколико метара удаљени од олупине аутомобила, скривене грањем.
   Телефон је без престанка звонио. Свакако је зове дечко или неко од синова. Два сата касније звоњава је престала. Корин је схватила шта то значи. Батерија се испразнила. И да успе да га нађе у кабини, сада је потпуно бескористан. Могла је само да лежи и чека. Пало је вече када је заспала. Или се онесвестила.

За то време њен дечко и синови већ су подигли узбуну. Није личило на Корин да се не јавља на телефон. Још мање да се тек тако изгуби. Звали су све њене пријатеље. Нико није знао где је. Обавестили су и полицију. Ови су прошли путем, али нигде није било трагова.
   Сутрадан је било још топлије. Када је Корин дошла себи, ноге и руке су јој потпуно утрнуле. Одлучила је да ће да се бори. Није била жена која одустаје. Ако нема никога, помоћи ће сама себи. Извући ће се из олупине, успузаће уз падину и зауставиће некога на путу. Или је барем тако замислила.
   Бодрило ју је што није осећала ни глад или жеђ. Погледала је по кабини, куда би најлакше могла да изађе. Појас је висио преко седишта. Употребиће га да се придигне, потом ће да испуже кроз рупу која је остала на месту ветробрана. Стисла је зубе и зграбила појас. Сваки покрет јој је задавао бол. Парчићи стакла забијали су се све дубље. Требало јој је петнаест минута да напредује свега два или три центиметра.

Увелико је прошло подне када је успела да избаци главу напоље. Видела је зраке сунца. На несрећу, тек оно што је успевало да се пробије кроз густо грање. Погледала је надоле, тек да схвати да се кола налазе на некаквом испусту. Испод је било још неколико метара падине. Није смела ни да помисли да крене на ту страну. А ако крене главом из кола, лако може да се преврне и заврши сломљеног врата. Сакупила је преосталу снагу и вратила се у кабину. Ако ништа друго, тамо је макар на сигурном. У међувремену је пао мрак. Решила је да спава, па ујутру поново да покуша.
    Сутрадан је било још топлије. Оно нешто неба што је Корин могла да види из кабине било је потпуно плаво, без облачка. Учинило јој се да је снажнија. Прибила се уз врата, у намери да ногама отвори друга. Урлала је од бола, ударала бесомучно, колико је могла. Врата су била заглављена. Ни да мрдну. Шта сада?
   Корин је загледала по кабини. Учинило јој се да су задња врата мало отворена. Можда да покуша да провуче ногу кроз отвор, па их тако одглави? Пузала је полако, центиметар по центиметар. Свако мало би застала да се одмори, прикупи снагу. Потом би настављала. Када је коначно стигла до задњих врата, била је потпуно исцрпљена. Тако је стигао мрак. Мораће поново да преспава, па сутра да покуша поново.
   Пробудило ју је добовање кише. Вода је улазила кроз рупу ветробрана. Скупљала се на крову и полако јој натапала одећу. Покушала је да завуче ногу у рупу задњих врата. Испоставило се да је била превише уска. Није знала колико је времена прошло. Могла је само да прати смењивање дана и ноћи. Да лежи у кабини, слуша звуке саобраћаја, кише и ветра.

До ујутру је киша претворила преврнути аутомобил у каду пуну воде. Корин је била готово потопљена. Коса јој је плутала по површини воде. На тренутке је помишљала да се једноставно препусти и удави. Да оконча агонију. Онда би се сетила синова. Због њих мора да преживи.
   Тек тада, окружена водом, осетила је жеђ. Покушала је да прикупи мало празном кутијом од жвака. Картон се распао. А нигде није било друге посуде. Онда јој је поглед пао на грану која је пробила у кабину. С дрвета је капало.

Полако је подигла главу и померила грану ка устима. Кап по кап, колико-толико да утоли жеђ. Од напора се срушила у воду.
   Одећа јој је била потпуно натопљена. Посекотине су крвариле и пулсирале. Бол је био страшан. Неконтролисано се тресла. Смрзавала се. Претила јој је хипотермија. У немоћи је кидала делове одеће. То јој је наносило још већи бол. Ипак, држало ју је будном. Била је свесна да не сме да заспи. Ако не успе да остане будна, смрзнуће се.
   Шестог дана од несреће Корин је била готово сигурна да је све готово. Иако је било знатно топлије, дрхтала је, потпуно исцрпљена. Тешко да ће успети да преживи још неколико сати. Остало јој је само да се моли.
   Неколико метара изнад ње, на путу, застао је аутомобил. Из кабине су изашли њени пријатељи. Од полиције су добили податак да је њен телефон последњи пут лоциран на том потезу. Полако су возили, када је неко угледао олупину испод пута. Потпуно прекривена блатом и грањем, деловала је као да тамо стоји годинама. Ипак, решили су да провере.
   Када су се коначно спустили до аутомобила, из кабине се чуо глас. Корин је дозивала помоћ, последњим атомима снаге. Свега десетак минута касније била је у амбулантним колима. Хеликоптер је чекао на оближњем пољу, како би је пребацио до болнице у Лијежу.
   Корин је на неколико места напрсла кичма, лева страна тела јој је била готово одузета. Ипак, опоравила се и коначно је могла да загрли синове.