ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ТРК У ВАТРУ

Пламен је лизао кроз прозоре куће у којој је била девојчица. Само је један комшија смео да улети и покуша да је спасе. Плућни болесник...

Мајкл Сарел, тог 4. маја 2017. године шездесетчетворогодишњак, испрва није видео црни дим, а ни пламен који је избијао кроз прозоре куће у његовом комшилуку, у Алентауну, у Пенсилванији, САД. Обилазио је по околини, нигде места за паркирање, а враћао се са женом из биоскопа. Већ се унервозио када му је зазвонио телефон. Кћерка му је јављала да комшијска кућа гори. Мајкл је зауставио аутомобил и отишао да извиди шта се догађа.
   Чим се приближио, схватио је да је пожар озбиљан. Већ на неколико стотина метара
осећао се смрад дима. Убрзо је видео пламен. Тек када се примакао приметио је две жене и девојчицу. Стајале су на веранди куће у пламену. Тресле су се, плакале. Једва је разабрао шта говоре. Заправо, вриште:
   – Унутра је беба!
   Иако су успеле да прозборе да су позвале ватрогасце, пензионисани камионџија није оклевао. Инстинктивно је развалио врата и утрчао унутра. Успут је схватио да је беба заправо осмогодишња Тијара Робертс, другарица његових унука. Жене на веранди су заправо Тијарина стрина и рођака.

Мајкла је улазак у кућу у пламену подсетио на утрчавање у буре пуно црне боје. Од густог дима није могао ништа да види. Бауљао је около, сударао се са стварима. Нагонски би свако мало зажмурио. Када би отворио очи, врелина га је терала да их одмах затвори. Једва је и жмиркао. То није била највећа невоља. Далеко горе било је то што је једва дисао.
   Тек када се нашао усред дима и пламена, сетио се да је тежак плућни болесник. А место на коме се нашао опасно је и за потпуно здравог човека у пуној снази. Готово да је кроз дим могао да назре смрт. Смешила му се и дозивала га.
   Неколико минута бауљања по запаљеном приземљу било је и више него што је могао да издржи. Истрчао је на свеж ваздух, халапљиво га удишући. Једва је успео да пита жене где је девојчица. Оно што је чуо није га баш обрадовало:
   – На спрату!

Мајкл је знао да не може толико да задржи дах. Притом, куће се није сећао најбоље. Био је унутра свега неколико пута, када је доводио или одводио унуке. Остало му је само да се помоли. Заклео се да неће изаћи без девојчице. Дубоко је удахнуо и издахнуо неколико пута. Потом удахнуо, задржао дах и утрчао у ватру.
   Унутра је била потпуна тама. Ни оно што се неколико минута раније назирало сада се уопште није видело. Чим је ушао, саплео се о преврнуту столицу. Срушио се на под. Морао је да удахне. Онда је схватио колика је то грешка. Ваздух, заправо, дим који му је испунио плућа, био је врео. Кашљући је избауљао напоље. Грабио је ваздух. Онда се поново осовио, удахнуо, и још једном утрчао.
   Сада је био мало пажљивији. Ништа није видео, пипао је около. Тако је успео да напипа и ограду степеништа. Полако је кренуо горе, корак по корак. Тек тада му је синуло. Па распоред просторија исти је као у његовој кући. Или макар врло сличан.
   Схватио је да је у праву када је на врху степеништа кренуо удесно. Собе су биле на ту страну. Пипао је по зиду и наишао на врата. Покушао је да дохвати кваку. Тргнуо је руку. Метал је био врео. Кожа на длану готово да је почела да цврчи. Изгледа да је пожар букнуо баш ту. Ако је девојчица унутра, није јој било спаса. Ногом је развалио врата.

Из собе је покуљао густ црни дим, потом и пламен. Мајкл се померио с врата. Дозивао је девојчицу, без одговора. А чим би удахнуо и проговорио, имао је осећај као да је удахнуо пламен уместо дима и гарежи. При сваком трептају очи су му гореле. Све што је могао да чује било је пуцкетање греда и дрвета. Повремено би зачуо и хук пламена.
   Тако се нашао пред другим вратима. И ова су се разлетела у иверје под ударцем ноге. Девојчица није била унутра. Мајкл је застао између друге и треће собе. Био је готово убеђен да не може даље. Размишљао је да одустане. Девојчица је до сада можда мртва. Заправо, вероватно је погинула. Једино може да јој се придружи. Онда се сетио да се заклео. Наставиће даље, по сваку цену.
   Још једна врата су одлетела. Поново соба пуна дима. Мајкл је једва дисао. Када је стао на праг, запахнула га је врелина. Дозивао је Тијару. Ослушкивао. Поново дозивао. Онда му се учинило да чује мрмљање. Заправо, пре цвиљење. Начуљио је уши. Негде у дубини собе лежала је девојчица. Сада је већ јасно могао да је чује.
   Спустио се, како би макар мало лакше могао да дише. На коленима је прелазио собу. Под је био врео, пекао му је колена чак и кроз панталоне. Шаке је обмотао неким мајицама које је нашао успут. Пузао је ка извору звука. Пипао. Кроз главу му је прошло да ће вероватно и он да остане у овој соби, али мора макар да покуша.

Коначно је напипао нешто. Ципелу. Потом и чланак на нози. Повукао је девојчицу ка себи. Тело јој је било потпуно опуштено. Није дисала. Дограбио ју је у наручје и устао. Осећао је врелину пламена на образима. Ватра их је полако пржила. Окренуо се и у неколико корака нашао на степеништу. Сјурио се. Прескакао је по неколико степеника. Није било времена, морао је да ризикује да се нагорело степениште сручи под њим и девојчицом.
   Када се нашао у приземљу, већ је било лакше. Стуштио се ка вратима. Или макар ка месту на коме се надао да су. Следеће чега је био свестан било је да су обоје на веранди. Спустио је девојчицу. Није давала знаке живота. Неки глас му је рекао да мора да дише за њу. Као у магновењу, почео је да јој даје вештачко дисање. Оживљавао ју је. И то му је био први пут у животу.
   Тијарине рођаке стајале су иза њега, нису се усуђивале да приђу. Мајкл није одустајао. Масирао јој је срце, упумпавао дах. Коначно, девојчица се накратко закашљала. Из плућа је излетеела гареж. Мајкл је покушао још неколико пута. Поново се закашљала. Поново  гареж. Затрептала је. Још један удах. Отворила је очи и коначно самостално удахнула.
   Погледала је Мајкла. Човек је загрлио девојчицу, тешио ју је. Више није било разлога за страх. Онда се онесвестио.
   Дошао је себи неколико дана касније, у болници. Претрпео је озбиљне опекотине, а плућа су му готово отказала. Тешило га је то што је девојчица напустила болницу знатно пре њега. За свој подвиг награђен је Карнегијевом медаљом.