Свака слика има причу

СЛИКАРЕВ САНСТЕФАНСКИ САН

Живот сликара Стевана Стеве Тодоровића (1832–1925) немогуће је сажети у једну причу или га приказати кроз причу о једној слици. Постоји, међутим, једна његова слика која о њему говори више него хиљаду речи.

Тодоровић је по свему горостасна фигура српске прошлости, јер и данас, скоро век од смрти, његово дело по обиму и значају ужива велико поштовање. Ипак, колико год је за ондашњу јавност био узор неуморног, свестраног и пожртвованог прегаоца и родољуба, толико је изван очију јавности, дубоко у себи, носио тугу за рано преминулом децом. Од петоро, колико их је имао у браку са супругом и сликарком Полексијом Полом Тодоровић (1848–1939), једино је кћерка Љубица доживела позне године.
 Остарела, усамљена и, нажалост без потомака, сећајући се својих заслужних родитеља и рано преминуле браће и сестара, Љубица Тодоровић је средином педесетих година прошлог века поклонила Народном музеју више слика и цртежа из породичног наслеђа. Међу њима је и омања слика „Сликар са породицом у Цариграду” , настала последњих година 19. века.
   Познаваоци и истраживачи дела Стеве Тодоровића сложили су се да је ова слика по свему његова животна исповест. Створена за себе самог, далеко од родне земље и вољеног града, слика открива једну епизоду из уметниковог живота, у тајности дуго скривану.
   Ту слику, као и једну другу, само много већу, коју је Тодоровић до последњих дана гледао на зиду своје куће и верно је чувао, с правом се надао да ће је Народни музеј, као стрпљиви „чекач” културног наслеђа, једног дана пригрлити.

Цариградска утеха

  У седмој деценији, умировљен и ослабљеног вида, Стева Тодоровић доживљава још један ударац, губитак последњег мушког потомка и наследника, сина Милоша, свршеног правника. Утеху од болне свакидашњице Стева и Полексија са остатком породице налазе у путовању у Цариград.
   Као што је у свему успевао да друштвено користан рад споји са приватним, тако је и овог пута Тодоровић, поред цртања и сликања, стигао и да са послаником Краљевине Србије у Цариграду Стојаном Новаковићем присуствује помену на гробовима угледних Срба сахрањених у предграђу познатом као Хаскеј. Добар део те 1898. године Тодоровић је с Полексијом обилазио позната места града, тражио и налазио надахнућа у чарима и лепотама Босфора и Сан Стефана. Сва је штета што су ти његови педантно изведени радови Цариграда и околине нестали у вихору Првог светског рата, али је срећа што их је Тодоровић одмах када су рађени, слао уредништву листа Нова Искра, које је цртеже у највећем броју објавило.
   Одмах по повратку у Београд, Стева Тодоровић је на основу скица и снимака које је направио у Цариграду, као и на основу слике мањег формата на којој су сви живи и почивши чланови његове породице, започео на зиду своје куће у Господској улици (данас Бранковој) велику слику у техници уља на малтеру, панораме пристаништа у Сан Стефану. Замислио ју је као велику композицију са баркама, чамцима, много људи, пролазника, радника. Тачно је забележио архитектуру и верно пренео атмосферу живота у пристаништу. Призор из прикрајка у десном углу посматра сâм сликар који седи и слика у друштву своје супруге и чланова породице, таста Матије Бана, кћерке Љубице и сина Милоша. Док остали гледају устрану, окренути ка сликару и мору, једино преминули сликарев син Милош гледа право ка посматрачу.
  У ликовном погледу, Тодоровић је на овој великој зидној слици показао изненађујућу стваралачку животност на прагу осме десеније, што ће још једном доказати неколико година потом, сликајући велику композицију из живота Немањића, „Пострижење Светог Саве” (о слици је „Забавник” писао у броју 3427). Иако су чврст цртеж и сведен колорит у служби што вернијег приказа пристаништа, они су и потврда занимања старог сликара за ондашња актуелна ликовна схватања. Као да је овом великом сликом у свом стану желео да подсети чланове Одбора Краљевине Србије за велику Светску изложбу у Паризу 1900. године, да још није отписан и да могу и на њега да рачунају.
   Из поштовања према заслужном уметнику и националном прегаоцу, чланови Одбора ипак му поверавају израду великог парадног портета краља Александра Обреновића.

Зидна слика

   Последње две и по деценије живота Стева Тодоровић провео је повучено, у свом дому којим је одисала атмосфера „прашњавих портрета, гравура и воспоминанија” (према сведочењу новинара листа Време). Пред очима му је била панорама пристаништа у Сан Стефану, а у мислима сета и жал коју је до смрти 1925. делио једино са својом верном сапутницом, Полексијом. У породичној оставштини Тодоровићевих нашла се једна мања верзија велике зидне слике, на којој су, између родитеља у црнини, насликани једногодишњи син Душан, мајци с леђа троипогодишња кћерка Зорица, а између деде и бабе десетогодишњи Милан. Сва деца окренута су ка посматрачу, незаинтересована за оно што сликар, њихов отац, тренутно ради. Једни потомак Стеве и Полексије Тодоровић, кћерка Љубица, у знак сећања на своје родитеље и рано преминулу браћу и сестру, поклонила је ову слику Народном музеју 1953. године.
  Када се 1933. године Господска улица реконстурисала због изградње новог моста преко Саве, који ће до 1944. носити име по краљу ујединитељу Александру Карађорђевићу, зграда у којој су живели Стева и Полексија у броју 24 морала је да се руши. Пре рушења стручњаци Народног музеја су фотографисали изглед велике зидне слике Сан Стефана, као и неколико медаљона са таванице у кући Тодоровићевих. Приликом скидања зида и преноса у музеј, део слике у доњем десном углу је нажалост тешко оштећен, и то управо у делу где су приказани сликар, његова супруга и чланови породице. Сложен и дуготрајан поступак конзервације, који још није окончан, донекле је спречио њено даље пропадање, али ће зато неким будућим стручњацима из области заштите бити већи изазов у покушају реконструкције оног дела ове зидне слике коју је судбина, као и њеног аутора, изненада и неумољиво обележила.