За читање и уживање - Михаил Булгаков

ШУГАВ ТИП

Ако је веровати статистици коју је недавно саставио неки грађанин (ја сам је сам читао) и која гласи да на сваких хиљаду људи дођу два генија и два идиота, мора се признати да је машинбравар Пузирјов био несумњиво један од два генија. Дође тај геније Пузирјов кући и каже својој жени:

– И тако, Марја, моји животни ресурси су, све у свему, скроз пресушили.

– Све ти то пропијеш, мрцино – одговори му Марја. – А шта ћемо сад ти и ја да једемо?

– Немој се узрујавати, драга жено – свечано одговори Пузирјов. – Јешћемо ми!

Уз те речи Пузирјов угризе своју доњу усну тако да из ње липтећи потече крв. Затим генијални крвопија стаде ту крв да лиже и гута све док је се није насисао као крпељ.

Машинбравар затим надену капу, облиза усну и крену у болницу на пријем код доктора Порошкова.

– Шта вам је, роде? – упитао је Пузирјова Порошков.

– Мррреем, грађанине докторе – одговори Пузирјов и ухвати се за довратак.

– Ма шта вам је? – зачуди се доктор. – Изгледате одлично.

– Оодлииично? Бог нека вам суди за те речи – одговори Пузирјов пригушеним гласом и стаде да се криви на страну, као стабљика.

– Па шта осећате?

– Ууујутру... Данас... Крв сам почео да повраћам..... И мислим се, збогом.... Пузирјове... До пријатног виђења на оном свету... Бићеш ти у рају, Пузирјове... Збогом, Марјо, жено моја... Не помени по злу Пузирјова!

– Крв? – неповерљиво упита лекар и опипа Пузирјовљев стомак. – Крв? Хм... Крв, кажете? Овде боли?

– О! – викну Пузирјов и заколута очима. Завештање... Хоћу ли успети да га напишем?

– Друже Фенацетинове – довикну Порошков болничару – дајте желудачну сонду, испитаћемо желудачни сок.

– Каква су ово ђавоља посла! – мрмљао је Порошков у недоумици, гледајући посуду. – Крв! Богами, крв. Први пут видим. Поред тако здравог спољашњег изгледа...

– Збогом, бели свете – говорио је Пузирјов, лежећи на дивану. – Нећу више стајати за стругом, нећу више учествовати на заседањима, нећу више доносити резолуције.

– Не тугујте, роде – тешио га је сажаљиви Порошков.

– Каква је то болест? Отровна? – упитао је гаснући Пузирјов.

– Имате чир на желуцу. Али то није ништа, излечиво је. Као прво, мироваћете; као друго, даћу вам прашкове.

– Вреди ли, докторе? – говорио је Пузирјов. – Не трошите ваше уважене лекове на једног умирућег машинбравара, затребаће они живима... Маните се Пузирјова, он је већ једном ногом у гробу.

– Их, како се мучи момак! – себи у браду процеди жалостиви Порошков и накапа Пузирјову валеријане.

На чиру на желуцу Пузирјов је зарадио 18 рубаља и 79 копејки, одсуство с посла и прашкове. Прашкове је Пузирјов просуо у клозету, а 18 рубаља и 79 копејки искористио је на следећи начин: 79 копејки дао је Марји за домаћинство, а 18 рубаља је пропио.

– Опет нема пара, драга Марја – говорио је Пузирјов. – Дедер ми накапај жубровке у очи.

Истог дана на пријему код доктора Капљина појавио се Пузирјов завезаних очију. Два болничара водила су га подруку као архијереја. Пузирјов је ридао и говорио:

– Збогом, збогом, бели свете! Пропадоше моје очи од рада за стругом....

– Ђаво ће га знати! – говорио је доктор Капљин. – Ја тако тешку упалу у животу нисам видео. Од чега Вам је то?

– То је мени вероватно наследно, докторе – примети Пузирјов ридајући.

За упалу очију Пузирјов је привредио чисте 22 рубље и наочаре с рамом од корњачевине. Рам од корњачевине Пузирјов је продао на бувљаку, а 22 рубље распоредио је на следећи начин: две рубље дао је Марји, а онда је рубљу и по ипак узео, рекавши да ће вратити увече. И ту рубљу и по и осталих двадесет пропио је.

Михаил Булгаков (1891–1940), руски писац и драматург, рођен је у Кијеву у породици богослова Афанасија Булгакова, професора Кијевске духовне академије, који је сину рано усадио наклоност ка верским и духовним питањима. По професији лекар, Булгаков се 1920. године потпуно окреће писању. После успеха романа „Бела гарда” (1925) постаје уважен и познат писац, мада је због идеолошке неподобности принуђен да се ограничи на писање готово искључиво за позориште. Главне теме којима се бави у прозним делима, од којих је свакако највећи роман „Мајстор и Маргарита”, јесу сукоб изузетног појединца (уметника, научника, проналазача) с друштвом и последице преласка моћи у руке незналица и похлепних. Као и његов највећи књижевни узор Николај Гогољ, Булгаков је стапао фантазију, реализам и сатиру да би описао и критиковао друштво.
------------------------

Не зна се где је генијални Пузирјов дигао пет кесица кофеина у прашку и свих пет прашкова одмах прогутао, од чега је срце почело да му поскакује као жабица. На носилима су га довезли у амбуланту код докторке Микстурине, којој се отео уздах.

– Ви имате такву срчану ману – говорила је Микстурина, тек свршени студент – да би Вас требало превести у Москву на клинику. Тамо би Вас студенти растргли на комаде. Каква греота што таква мана узалуд пропада!

Мањкави Пузирјов добио је 48 рубаља и отпутовао на две недеље у Кисловодск. Новце је расподелио на следећи начин: осам рубаља дао је Марји, а осталих четрдесет проћердао је на познанство с неком непознатом плавушом, на коју је натрапао у возу крај Минералних Вода.

– Од чега сад да се разболим? Ништа ми не пада на памет – говори Пузирјов сам себи. – Нема ми друге него да добијем огроман загној на нози.

Од загноја се Пузирјов разболео за 30 копејки. Отишао је у апотеку и за тих 30 копејки купио терпентина. Затим је од познаника књиговође позајмио шприц којим се убризгава арсеник ињиме убризгао себи терпентин у ногу. Толико му је то успело да је зајаукао.

– Е, а сад ћемо за тај загној педесет рубаља узети од доктора тиквана – мислио је Пузирјов, вукући се у болницу.

Али десила се несрећа. У болници је заседала комисија, а на њеном челу седео је неки Мрачни и антипатични, са златним наочарима.

– Хм – рече Мрачни и антипатични и прострели Пузирјова погледом кроз златне оквире. – Загној, кажеш? Тако значи. Скидај панталоне!

Пузирјов је скинуо панталоне и није стигао ни да се окрене, кад му отворише загној.

– Хм! – рече Мрачни. – Па ти то, изгледа, имаш терпентин у загноју? Како је он ту доспео, објасни ми, љубазни машинбравару...

– Не знам – одговори Пузирјов, осећајући како се под њим отвара бездан.

– А ја знам! – рекоше антипатичне златне наочаре.

– Немојте ме упропастити, грађанине докторе – рече Пузирјов и зарида правим сузама без икакве упале.

Али ипак су га упропастили. Тако му и треба.