A

Сила воли силу

РАТ ЗА НЕПУН САТ

Званично, најкраћи војни сукоб у историји одиграо се крајем 19. века у источној Африци. С једне стране стајала је Британска империја, а с друге кандидат за престо Занзибарског султаната...

Према тврдњама историчара, не постоји време у којем човечанство није било сукобљено у некој врсти ратних дејстава. Неки наводе да су добре стране ратовања подстицање на усавршавање технологије. Тешко да ишта може да се мери са људским животима и разарањем које ратови носе, нити ишта може да оправда ове сукобе. Ипак, људи имају непрестану потребу да размирице решавају оружјем.
   Дужина ратова тек је посебно питање. Према статистичким подацима, просечно трајање модерних ратова усталило на око пет година. Свима је познат пример Стогодишњег рата између Енглеске и Француске, који је пак трајао пуних 116 година (1337–1453). Ово није ни изблиза рекордер по дужини сукоба. Званично најдуготрајнијим ратом у људској историји сматра се Реконкиста, поновно освајање земаља које су муслимани заузели на Иберијском полуострву. Трајала је од 711. године и првих освајања династије Умајада у Шпанији, па све до 1492. и пада Гранаде у руке хришћанских владара краљевина Кастиља и Арагон. Дакле, око 780 година скоро непрестаног сукоба или отвореног рата.
   С друге стране, историја бележи и најкраћи рат. Реч је о Англо-занзибарском рату 27. августа 1896. године. Иако је имао све одлике модерног ратовања и око 500 жртава, трајао је само 38 минута.

Султан уместо султана

   Занзибарски султанат званично је успостављен 1856. године на простору данашње Кеније и Занзибарског архипелага. Настао је распадом султаната Муската и Омана после смрти Саида бин Султана Ал-Саида и борби око престола његове двојице синова. Сајид Баргаш бин Саид Ал-Бусаид преузео је власт у области која постаје независни Занзибарски султанат.
   Великим силама, пре свега Немачкој и Британији, није одговарало да султани Занзибара држе трговачке путеве ка Конгу. Источноафричка обала била је драгоцена за сваку колонијалну силу на Црном континенту. И тако је почело цепкање занзибарске територије. Испрва полако, а онда све смелије, делићи Кеније и обале Свахили потпадали су под протекторат великих сила, док се област владавине султана Занзибара све више смањивала. До 1890. године постало је јасно да Занзибар неће одржати независност.
   Судбина Занзибара није ни била у рукама његових житеља или султана. О тој земљи одлучивали су други. Тако Британци и Немци 1890. године потписују мировни споразум по којем Занзибар постаје британски протекторат. Немачка је задржала конзулат у султанату.
   Британија је постављала султане по свом нахођењу. Сајид Хамад бин Туваини владао је само три године, од 1893. до 1896, али је у потпуности одговарао циљевима Британаца. Чак је више од половине занзибарског становништва подржавало протекторат и било на страни Британаца. Свакако им је одговарала трговина са њима.
   Султан Хамад бин Туваини умро је 25. августа 1896. године. Према споразуму и британским начелима, следећи султан могао је да преузме власт само уз благослов тамошње велесиле. А Британци су на престолу желели Сајида Хамуда бин Мохамеда Ал-Саида. Он је тежио миру са Британијом, залагао се за забрану трговине робљем дуж обале и у свему је био помирљивог става. Савршена марионетска владарска фигура.
   Пре него што је Хамуд бин Мохамед успео да крочи у двор, истог дана када је преминуо његов претходник, наоружана гарда му је препречила пут. У двор је са наоружаним присталицама раније упао Сајид Баргаш бин Саид Ал-Бусаид, најстарији син другог занзибарског султана умрлог 1888. године. Постоје сумње да је управо он отровао Хамада бин Туваинија и да је дуго планирао освајање престола, након кога би уследио устанак против Британаца. Притом, делује да су у целу ствар умешали прсте Немци, јер је био често виђен гост у њиховом конзулату.

Људи много, оружја мало...

   Британија, наравно, није намеравала да прихвати оружану побуну Сајида бин Баргаша. Самозвани султан имао је на својој страни око 2.800 наоружаних људи, од тога само 700 професионалних војника. Поседовао је неколико топова и два „гатлинг” митраљеза, а заузео је и лађу „Глазгов” усидрену у луци Занзибара, првенствено изграђену као пловило за излете претходних султана. Дакле, није имао морнарицу на својој страни, а „Глазгов” није могао да се мери с ратним бродовима. Рачунао је на то да су Британци имали готово три пута мање људства. Али на својој страни су имали три ратна брода („Дрозд”, „Ракун” и „Врабац”) и још два наоружана помоћна пловила.
   Баргаш је рачунао на неколико ствари. Прво, надао се да ће по избијању сукоба с Британијом Немци притећи у помоћ. Јалова нада, јер свакако је морао знати да ће Немци прво сачекати да виде развој прилика на терену. Друго, Баргаш се надао општенародном устанку против Британаца. А народ је слабо марио за Баргаша колико и за марионетског Хамуда бин Мохамеда. Занимало их је само да безбрижно прегурају дан.



   Британски конзул, заправо стварна власт у Занзибару, послао му је ултиматум. Рок је истицао 27. августа у девет часова, а услови су били једноставни за разумевање – напуштање двора и мирна предаја. Баргаш није ни помишљао да пристане. Са заповедником својих оружаних снага, капетаном Салехом, намерио је да се одупре британском нападу док не стигне помоћ.
   У осам часова Баргаш је ипак затражио примирје, али је одбио да спусти своју заставу са двора. Британски конзул одговорио је да пристаје само на услове наведене у ултиматуму. Два минута по истеку рока, тачно у 9.02, Британци су отворили ватру на Баргашове трупе. Прво су запуцали на „Глазгов” и топове у луци уперене у британска пловила. Браниоци двора, густо збијени иза барикада које су подигли, падали су као снопље под хицима Британаца. „Глазгов” је потопљен четири минута од избијања рата, а посада истакла британску заставу у знак предаје.
   Пуцњава је трајала до 9.40, и након 38 минута рат је био готов. Баргаш је побегао у немачки конзулат где је нашао уточиште. Британци су тражили његово изручење, али Немци су у знак дипломатског пркоса одбили то да учине. Знали су да ће Баргаш, ако ступи на тло Занзибара, бити ухапшен. Сачекали су плиму, када је вода допирала све до ивице баште конзулата. Одатле је Баргаш ступио на чамац и брзо је превезен на брод. Немци су га чували до 1916. године, када га Британци коначно хватају током једне од акција у Првом светском рату. Држали су га на Сејшелима а потом у Момбаси, где умире 1927. године.
   Британци су брзо успоставили контролу у Занзибару. Довели су 150 панџапских ратника Сика, смештених у Момбаси, да помогну у чувању реда на улицама. Хамуд бин Мохамед постављен је за султана и владао је до 1902. године.
   Током 38 минута рата између Британије и Занзибара страдало је око 500 султанових војника, а лакше је рањен само један Британац – морнар са бојног брода „Дрозд”.

Број: 3464 2018.
Аутор: Н. Д.