Сестре Романове

ПРИНЦЕЗЕ НА ЗРНУ БАРУТА

Иза назива „детелина са четири листа”, „велика и мала двојка”, „ОТМА”, „Пепељуге” крио се живот кћерки последњег руског цара. Живот који је почео као бајка, а завршио као трагедија!

Кћерке последњег руског цара Николаја II и царице Александре свет је често доживљавао као једну особу – сестре Романове. Ни Олга, Татјана, Марија и Анастасија нису имале ништа против, чак су од првих слова свог имена смислиле заједнички надимак ОТМА. Ипак, свака од њих била је личност за себе, што се издалека слабије примећивало, јер су се налазиле у сенци млађег брата, царевића Алексеја.
   Брак цара Николаја II и хесенске принцезе Аликс (која је преласком у православље добила име Александра) склопљен је из љубави, а не уговором својственим већини владарских породица. Као унука краљице Викторије, руска царица истицала се енглеским васпитањем и навикама. У велелепни Александровски дворац у Царском Селу унела је намештај у арт нуво стилу, светле тапете, мноштво цвећа и фотографија. Поред хиљаду слугу и дворских службеника, често је сама намештала кревет, обилазила кухињу, шила, плела. Убеђена да ће имати сина, са супругом је изабрала име Павле. Међутим, 1895. године родила је „дивну џиновску девојчицу Олгу”, како је путем телеграма јављено родбини. У исто време народ се разочарао јер се број плотуна завршио на сто један, уместо на триста један за мушког наследника.

Чекајући 301. пуцањ

   Пресрећни родитељи приредили су раскошно крштење, где је све сијало од злата и дијаманата. Са непуних годину дана повели су је у Шкотску код краљице Викторије, а затим у Француску и Немачку. Девојчица је дочекана са одушевљењем, уз поздраве грађана, сувенире са њеним ликом, полку „За велику кнегињу Олгу” (руска титула за принцезу), бројне фотографије и текстове у штампи. Новинари су писали да је најбогатија међу свом владарском децом на свету. Нагађали су да ли спава у седефној колевци и да ли јој пелену придржавају златне зихернадле опточене бисерима.
   И у Русији је владала велика љубопитљивост, мада се више тицала будућег царевића. Причало се да су четири слепе калуђерице из Кијева доведене на двор, ради духовне помоћи у продужетку династије. Али упркос молитвама, свећама и води из Витлејема, 1897. године родила се Татјана. Овога пута радост је праћена стрепњом, а царица је понављала:
   „Боже мој, шта ће рећи народ? Шта ће рећи народ?”
   Малим принцезама стизали су поклони из разних крајева земље и иностранства. Рецимо, француски председник донео им је три лутке „које говоре” и имају скупоцене хаљине, тоалетни сточић и прибор: играчке су служиле су за учење језика, лепог одевања и отменог понашања. Када је 1899. године на свет дошла Марија, цар је изјавио да се ради о „божијој вољи” и наставио да ужива крај вољене супруге и „три херувима”. Царица је слабо користила услуге дадиља, већ је једном руком потписивала званична документа, а другом љуљала колевку или држала неко од деце на крилу. Са дворским дамама причала је искључиво о родитељству, па су је оговарали да се претворила у „обичну мајку”.
   Пошто су је занимале „чудотворне лекарије” везане за добијање сина, прихватила је поуке аустријског лекара Шенка и исхрану са доста меса. Двор су затрпавала и бројна писма о истој теми: цару се саветовало да под јастук стави секиру, а на главу војничку шапку. А онда се у јуну 1901. године родила четврта кћи Анастасија! Руски народ се снуждио, забринуо, па и наљутио. У инат свима Николај II приредио је раскошну прославу поводом крштења, увеличану пуцањем топова.

Анђели без осмеха

   Ипак је касније угостио једног „чудотворца” из Париза, који је тврдио да магнетним силама може да промени пол детета у стомаку. Вест да је нова царичина трудноћа „фантомска”, изазвала је бујицу злобних прича о тобожњем прикривању „рогате наказе”. Цензура у земљи је појачана, па је забрањен део опере „Бајка о цару Салтану” – „Царица ноћу родила ни сина, ни ћерчицу, ни миша ни жабицу, већ невиђену зверчицу”. Све отвореније се говорило да владаре бог кажњава због трагедије на Ходинском пољу 1896. године, када је приликом прославе крунисање у Москви, у метежу изгажено више од хиљаду особа.
   Пошто се царски пар још више окренуо вери, присуствовали су ходочашћу и проглашењу калуђера Серафима Саровског за свеца. Исте 1904. године када је почео руско-јапански рат, Романови су добили наследника! Завладало је опште славље, у коме су оркестри у парковима свирали химну и бољи ресторани точили бесплатан шампањац. У крупној и прелепој беби Алексеју сви су опажали изглед будућег „витеза ратника”, али не и његову болест крви хемофилију, која се крила као државна тајна.
   Радост због рођења царевића није могла да умањи незадовољство радника, исцрпљеност војске, бес због губљења рата. Када су се мирни штрајкачи предвођени свештеником 1905. године упутили ка Зимском дворцу да би предали захтева, одреди цареве војске отворили су паљбу: убијено је више стотина људи, а на хиљаде је рањено! Слика црвене крви на белом снегу Санкт Петербурга урезала се у памћење – огорчени народ прозвао је цара „Крвави Николај”. Нису вредела објашњења да није лично наредио стрељање, јер је затим обновљена смртна казна вешањем уз преки суд. Због могућности атентата, принцезама је ограничено кретање по граду: вожње фијакером замењене су играма у кући и дворском парку. Женски часописи из Европе и САД запазили су њихову озбиљност на фотографијама, уз коментар „деца без осмеха”.

У златном кавезу

   Током одрастања Олга и Татјана сврстане су у „велику двојку”, а Марија и Анастасија у „малу двојку”. У својим једноставним и удобним собама морале су саме да намештају кревет и да се облаче. Дивне лутке добијале су само за време празника, док су се обичним данима играле дрвеним и крпеним играчкама. Мајка им је давала часове страних језика, читања и ручних радова, а од девете године похађале су наставу код куће. Професор француског Пјер Жилијар описао их је речима: Олга „ватрена као одбегао коњ” и врло паметна, Татјана смирена и „прилично лења”, Марија доброћудна и искрена, Анастасија весела и несташна.
   И укућани су примећивали различитост њихових понашања и ћуди. Осетљива Олга је уплаканој девојчици на улици добацила своју лутку, Татјана се по лепоти и затворености приближавала мајци, Марија се као „руски тип” срдачно поздрављала са послугом и сељацима. А четворогодишња Анастасија, „веома робусно мајмунче које се ничега није плашило”, правила је русвај. На дадиљин укор што једе грашак прстима, јер то не ради чак ни беба Алексеј, одговорила је:
   „О, једе – једе он и ногама!”
   Док су сестре певале, пратила их је лајањем, кокодакањем или давањем ритма узвицима „Бум, бум, бум”. Од тетке је добила надимак „Швибзик”, који на немачком значи мала неваљалица.
   Романови су пролећа проводили на Криму, мај у Петерхофу, лето на царској јахти, август у ловачком замку у шуми. У септембру су се враћали кући у Царско Село, где су боравили током зиме. Када се 1907. године сазнало да анархисти намеравају да убију цара, мере безбедности су појачане, уз „пукове војника и хиљаде масно плаћених ухода”.



   Због привржености деце бродској посади, већ су била изабрана два морнара за посебне „дадиље”: чували су малог Алексеја од повреда, јер су и обичне посекотине или падови могли да изазову крволиптање и смрт. Играчке су закључаване у витрину и дечак их је добијао само под надзором. Заједно са оцем проучавао је макете железнице, градова, фабрика, рудника и војске, како би се припремао за власт. О његовом понашању у јавности бринула је Олга, са много обазривости. На пример, када ју је једном ошамарио, помазила га је по руци да се смири и тек код куће је плакала. У народу се причало да је царевић главни, а да су сестре само Пепељуге.

Муке по Алексеју

   Размажени и неодољиви „Алексеј Грозни”, како га је цар шаљиво звао, брзо је увиђао грешке и трудио се да их поправи. Међутим, није могао да се бори против своје живахне природе, што га је коштало повреда. Када се први пут ударио и зарадио болни оток, лекари нису знали како да га излече, па је позван „свети исцелитељ” Распућин. Након заједничких молитви и речи „Болови ти одлазе”, малишан се до јутра опоравио! Сви су говорили о чуду, а уплашени родитељи ухватили су се за сламку спаса. Од тада је тајанствени сибирски сељак постао омиљен гост на двору, како због царевића, тако и због царице која се жалила на „уморно срце”.
   Високи кругови замерали су Романовима да живот проводе са новим пријатељем као заробљеници у златном кавезу. Чудили су се што петнаестогодишња Олга не иде на балове и што се остала деца не играју са својим вршњацима. Цар је усвојио неке примедбе па је кћеркама допустио гледање опере „Борис Годунов” са Фјодором Шаљапином и балета „Евгеније Оњегин” и „Успавана лепотица”.Повео је породицу на концерт војног оркестра балалајки, где је царевић добио громогласан аплауз. Одредио је још и да Олга и Татјана имају свој пук војске, док је „малој двојци” са смотром ваљало причекати. Нестрпљиву Анастасију официри су задиркивали да ће постати командир ватрогасне службе.
   Шеснаести рођендан Олга је прославила на Криму, уз дамско правило да „поруб хаљине иде доле, а коса горе.” На неколико балова је блистала, па су проводаџије почеле да помињу српског, грчког, румунског или бугарског принца. Цар је објашњавао да му је кћи премлада за брак, док је царица оценила да је дружење са племством „штетно”. Сестре су наставиле да живе по старом: да уче, пливају, играју тенис, јашу коње, гледају филмове. Олга се у писму Распућину поверила да се загледала у официра са јахте, што је изазвало нечувене сплетке. Када су царицу упозорили да „старац” игра двоструку игру и да у пијанству показује распусну и демонску страну, није веровала. Мислила је само на спас болесног сина и његове речи:
   „Мама, не заборави да ми ставиш мали споменик на гроб, када будем умро.”

Воз без цара

   Иако је прослава триста година династије Романов прошла у народу претеће тихо, двор и племство нису схватали да им је револуција пред вратима. Принцезе су све чешће гостиле пријатеље морнаре и са њима играле шуге, жмурке, вруће рукавице. Тада је одређено да се две старије сестре преко балова уведу у друштво Санкт Петербурга. Како су се младићи устручавали да им приђу, плесале су са својом пратњом. Даме су их затим оговарале да „ђипају са официрима”, попут правих „провинцијалки”. За све су кривиле „замандаљену царицу”, која се повукла у своје одаје и не брине о избору зета.
   Запажало се да је Татјана израсла у праву лепотицу и да плени очима што „мењају боју од тамносиве до љубичасте”. И председник српске владе Никола Пашић у њој је гледао краљицу, јер је на прстен будућег краља Александра I Карађорђевића одговорила уздарјем у виду медаљона са својим ликом. Међутим, избијање Првог светског рата 1914. године омело је даље преговоре.
   Русија је стала на страну Србије и свих Словена, против Аустроугарске и Немачке. Када су завршиле курс Црвеног крста, царица, Олга и Татјана постале су болничарке: превијале су рањенике, помагале при операцијама, стерилисале инструменте, шиле постељину. Млађе сестре долазиле су у болницу због разговора и писања писама. Ови подухвати разочарали су сељаке, који су до јуче пред „божанском” породицом падали на колена. И племство се згражавало, уз приче да царица сече нокте пацијентима и да принцезе гледају мушка тела. Још озбиљније замерке упућене су цару, јер је по савету Распућина лично преузео командовање на фронту. Убрзо је закључено да треба уклонити „светог ђавола”, који је лечење хипнозом и пијавицама заменио „немачком шпијунажом”: у децембру 1916. године Распућин је убијен, на ужас Романових, а на радост гомиле која је узвикивала „Псу псећа смрт”.
   Након што је Марија званично запрошена за румунског принца, цар је изјавио да не може да уда „обичну шипарицу”. Тако је „добра дебела куца”, како су је сестре звале, остала је да дели судбину своје породице. Ту зиму уочи 1917. године пратиле су ужасна хладноћа, несташице горива и намирница, црна берза, смеће по улицама. Виши кругови снабдевали су се робом из иностранства, али обичан свет жалио се да је стање у „Ђавограду” неиздрживо и да је револуција једино решење. По избијању побуне царица је поручила супругу:
   „Дај им сада да осете песницу!”
   Да ли је знала да је већина народа спремна да је растргне? На страну револуционара најпре су прешли војници одметници, потом и читава војска. Николај II се у возу одрекао престола у своје и Алексејево име, а у корист брата – није ни слутио да ће и Михаило предати круну и завршити вековну владавину Романових.

                                                                         Злокобна кућа посебне намене

  За прелазне владе царска породица стављена је у кућни притвор, док је бројна свита добила два дана да се повуче. У двору су остали само највернији, а около су распоређени чувари. Војник који је принцези пољубио руку одмах је удаљен, што су остали схватили као позив на дрско понашање. И грађани који су најпре ћутке стајали крај ограде дворца, осмелили су се да добацују „Николице, будалице!” Романови су пропустили прилику да се пребаце у Финску, јер су се надали да ће мирно и повучено живети на Криму. Касније нико није хтео за стално да их прими, чак ни блиски рођак, енглески краљ Џорџ V. Новине су писале о опасности да Николај II бегом из земље однесе благо и ода војне тајне, па се чекање наставило.
   У то време принцезе су се разболеле од богиња, а због опадања косе, заједно са Алексејем, ошишале су се до главе. Царица се згрозила, јер су је подсетили на осуђенике! Уследило је пребацивање у Сибир, у изгнаничко насеље Тобољск, где су понели и посуђе, књиге, иконе. Упркос сазнању о Октобарској револуцији и власти Совјета, нису губили наду у спас. Од брига и зиме лечили су се читањем и извођењем позоришних представа: до суза су се смејали када је Анастасија у жустрој игри открила да испод кућне хаљине носи очеве дуге гаће. Смањена следовања надокнађивали су поклонима пријатеља, све док изненада нису послати у Јекатеринбург и дом инжењера Ипатјева.
   „Кућа посебне намене” деловала је злокобно због додате високе дрвене ограде и мноштва чувара који су запосели чак и кров. Бољшевички ратни комесар објавио је да Романове држе као таоце и да ће их стрељати на сваки покушај контрареволуције. Једнога дана породицу су одвели на верску службу: чим је ђакон запевао молитву за преминуле, неочекивано су клекли. Према званичним подацима, цела породица – цар, царица, четири кћери и син престолонаследник – убијени су у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године у подруму куће, заједно са лекарем и слугама. Дуго се, неосновано, говорило да је неко од њих преживео и да су се меци одбијали о корсете у које је ушивено око осам килограма драгог камења.
   Док су страдале због свог порекла, сестре Романове су око врата носиле Распућинов портрет са текстом молитве и тамјаном. Пошто је руска православна црква њихову породицу прогласила за светитеље мученике, у вечност су ушле и као света Олга, света Татјана, света Марија и света Анастасија.

У продаји је књига ''Сестре Романове'' Хелене Рапапорт, угледне енглеске историчарке, у издању ''Лагуне''.