Живот пише драме

ПЕТ МИНУТА СТРАВE

Осетио је како пада у неки црни бездан и грчевито стеже руке, као да би хтео да се ухвати за нешто. Копљоглава отровница се хитро повукла...

Професор Еугенио Малар никада у животу није пио алкохол. Заправо, попио је једном у детињству чашицу вина и од ње му је страшно позлило. Донели су га кући бледог, уздрхталог и обливеног хладним знојем. Лекари су се сложили да је у питању права правцата алергија на вино и да је оно за њега отров.
   Због тога, док су се остали чланови експедиције у бразилској савезној држави Мато Гросо борили против комараца, влаге, врућине и злослутне тишине све обилнијим количинама вискија, професор Малар, геолог у експедицији, пио је чисту воду с пилулама витамина це или, понекад, неко неукусно безалкохолно пиће. Ипак, био је сасвим спокојан и одлично се осећао. Радио је неуморно по читав дан, а увече – док су се други окупљали око стола да би, уз причу, попили последње пиће – он је налазио снаге да прочита понеки роман или да сређује белешке.
   – Питам се – рекао је те вечери 19. маја 1962 – шта ће бити с вама кад потрошите залихе вискија. Мораћете масовно да пређете на витамин це.
   Сви се насмејаше, а мајор Халварао, вођа експедиције, одговори:
   – Не, професоре, једноставно ћемо се вратити назад.
   – Добро, видећемо. Ипак, да знате, имам залихе витамина це за следеће три године.
   У том тренутку једна змија тихо се увукла у шатор. Глава са ситним блиставим очима била је лако подигнута…

Малар се упутио према шатору. На небу су се назирале звезде. Стотинак корака даље спокојно је дисала прашума. Пре него што је ушао у шатор, окренуо се нареднику Манраду који је седео на једном пању с митраљезом на коленима.
   – Здраво, наредниче! Увек на опрезу?
   – Никад се не зна, професоре – одговорио је наредник. – Овде су комарци, пауци и змије опасни непријатељи... али има и других. А ви знате шта се онда дешава.
   – Срећно, наредниче!
   – Лаку ноћ, професоре.
   Змија се једним трзајем одмотала на грубом поду шатора. Нашла је један набор у шаторском крилу и сакрила се.
   Професор Малар ушао је у шатор који је делио с картографом, доктором Матијасом, највећим љубитељем вискија у овој експедицији. На преврнутом ковчегу поред пољског кревета увек је држао једну боцу. За Малара је оштар мирис алкохола био најнепријатнија ствар у Мато Гросу...
    Упалио је фењер и сео на пољски кревет. Уморан и поспан, врхом десне ноге скинуо је леву чизму која је треснула о под. Наравно, није приметио да је пала на опасног уљеза. Затим је скинуо и другу чизму. Није желео да чита нити да сређује белешке. Хтео је да спава, и то одевен.
   Змија је сикћући подигла главу. Њене очи тражиле су онога ко се усудио да је узнемири. Црн, танушан језичак палацао је међу блиставим зубима.

Сан га је савладавао сувише брзо, али се професор изненада тргао и придигао на кревету: не сме да се опусти. Ако заспи у оделу, више неће бити у стању да се свуче. Требало је одмах нешто да учини. Не сме да одступа од свог правила! Мора да се свуче и, као и обично, узме пилулу соли да би надокнадио недостатак минерала. Уздахнуо је и сишао с кревета.
   Све се одиграло у трену. Змија је одскочила као опруга, уз страховит трзај. Малар је осетио како му се ледени зуби заривају у лист ноге. Осетио их је пре него што је и видео гмизавца, пре него што је могао било шта да учини, пре него што је могао да викне. Последњим трачком свести схватио је да га је ујела змија која носи језиво име: пет минута.

                                            БРАЗИЛСКА ОТРОВНИЦА

     Јужна Америка постојбина је једне од најотровнијих змија. Научници је зову Bothrops atrox, у народу је позната као копљарка због изгледа главе, или жута брада. Становници бразилске државе Мато Гросо називају је „пет минута”, због брзине којом убија. Дугачка је око 150 центиметара.

   И та мисао о пет минута потпуно га је следила. Погледао је, ужаснут, своју ногу. Осећао се као да су ти зуби у целом телу, у сваком дамару, па страховит бол у рукама, стомаку, срцу, мозгу, и најзад, слабост. Крв му је лудачки тукла у венама, поглед му се замаглио, грло стезало.
    Осетио је како пада у црни бездан; грчевито стеже руке као да би хтео да се за нешто ухвати, да зграби живот који га је лагано напуштао. И када је пао назад у кревет, схватио је да у рукама стеже боцу вискија.
   Махинално, у подсвесном очајању, принео је боцу устима и почео да пије, без предаха. Оштар укус вискија испунио му је уста, пржио грло, спуштао се као пламен у стомак. Умирао је! Умирао! Можда је пио тек да нешто ради, да осети живот до последњег тренутка…

Тако су га, сат касније, и нашли – укоченог, модрог, кратког даха. Угледао га је Матијас и пожурио да позове остале. Сви су дошли у шатор подругљиво се смешкајући:
   – Ова експедиција – рече мајор Халварао – ући ће у историју због тога што се, захваљујући њој, највећи трезвењак у читавом Бразилу одао пићу.
   – Еј, па он је искапио боцу! – промрмљао је Матијас незадовољно. – Још је нисам ни начео! Литар вискија!
   Лекар експедиције припремао је инјекцију:
  – Ово ће га повратити. Има људи који умру кад попију флашу вискија, али овде у Мато Гросу све је могуће.
  Сео је на кревет и открио Маларову десну руку.
   – Могуће је чак и да се професор Малар пропије!
   Лекар је управо хтео да му дâ инјекцију кад је Матијас крикнуо:
   – Нога! Погледајте му ногу!
   Сви су се, као по наредби, окренули. Да ли је могуће? Две мале црвене тачке и модар круг око њих, и мрље, сличне мастилу, како клизе низ ногу.
   – Пет минута! – узвикну лекар.
   Мајор Халварао је одскочио:
   – Пазите! – вриснуо је, извадио пиштољ и испалио шест хитаца.
   Змија која је непомично лежала између Маларових чизама, искидана на три дела, само је подрхтавала док су је газили тешким чизмама.
   – Не знам, не знам – лекар је убризгао инјекцију. – Ништа ме не питајте. Не верујем да се ради о противотрову. Виски је противотров за лоше расположење, за меланхолију, а не за змијски отров.

Прошла су три дана од те вечери. Малар није умро за пет минута као други несрећници које је ујела таква змија. Преживео је. Био је блед, исцрпљен, још ужаснут од страха. И лекар је био запрепашћен:
   – Кад будемо ово причали, нико нам неће веровати. Виски да победи змијски отров?!... Ко зна! Да нисте били трезвењак... – није довршио. Десном руком дотакао је Маларово чело. – Имате температуру – рекао му је. – Да ли желите нешто  освежавајуће? Не би вам шкодило. Шта хоћете? Воду и витамин це?
    Малар се осмехнуо једва покрећући модре усне.
   – Ако вам није тешко, докторе – промрмљао је – дајте ми мало... вискија.