За читање и уживање - Жак Ферон

ОДИСЕЈ

По Одисејевом повратку на Итаку, острвце у сеоским пределима Онтарија, тачније у Итака Корнер, где се десет кућа налази на раскрсници у чијем је средишту радник на бензинској пумпи и некадашњи ковач, његова жена Пенелопа наставила је да везе – зашто би престала? Вез јој је користио. Међутим, како ноћу није више морала да га пара, веома брзо се сазнало оно што она жели да каже, јер је то и писала, везла је слова прикладно украшена малим птицама и раскрвављеним срцима. Рад не би ни био завршен, а она га је већ показивала: „Home sweet home – Кућа без жене, дан без сунца – Бог је сведок супружничке среће”. Понављала је то као песмицу. Ето шта је Пенелопа радила: правила себи рекламу!
   Њени везови прекрише јастуке, навлаке, кецеље, спаваћице; урамљени украсише зидове куће, од подрума до тавана. А та ужасна жена није престајала, само је везла и везла, мршава као какав паук.
   Против тако јасне брачне среће, да не кажемо лудачке, свакако претеране, о којој се блебетало, Одисеј, као и сваки Енглез, није могао ништа да каже; потврђивао је све, задовољан, а несрећан. Слабашан осмех подизао се ка његовим зеленосивим очима у којима би понекад засијао залутали блесак светлости. Ах! Мало је требало да са њим буде свршено. Сплет конаца све чвршће га је стезао. Још само мало и био би савладан, здробљен, прогутан. На срећу, и он поче да везе. То га је спасло, макар на неко време... Везење, ноћу, на другој страни Пенелопиног платна.

Радио би овако: сипао би чашу рума, попио је наискап уз речи „God Save the Queen!”, легао би, захркао и чим би његова жена заспала не сумњајући ништа, хркање би препуштао њој да би почео свој посао, без иједне речи, попут пустињака. Бежао би у своја сећања на лепе године проведене у источним и варварским крајевима, на Монктон, Пикту, Квебек, нарочито Монтреал, град у којем је, премда је имао чин вишег наредника, показао мало мање честитости него што би желео. Није био бесраман. Мало мање заправо је превише. Тек малчице, али су прилике да се учини грех биле предивне.
  „Само ти хрчи, Пенелопа”.
  Да, предивне, Вондерфул, да кажемо његовим необичним речима. Присећао се тих пропуштених прилика једне за другом у својим сањаријама и сликао као што неко чини напослетку, кад ништа није урадио у право време и на правом месту, у ватреном заносу,  склоност ка ужасу која се среће код плашљиваца и шашаваца. Тако је мало по мало стварао Одисеју свог живота.

Дању није парао свој вез, већ га је, напротив, ширио супротстављајући Одисејеву рекламу Пенелопиној, прави маркетиншки рат баш по мери Енглеза – тај народ је ћутљив, али се много показује. Међутим, док је Пенелопа остајала унутра, Одисеј је делао ван куће. Причао би о својим пустоловинама ковачу са пумпе. Итака Корнер изгубљено је острво. Људи ту ретко пролазе, никада се не заустављају. Koвач са пумпе додавао je Одисејевој причи тужна сећања на коње. Понекад би се девојке и животиње спајале и тада би у знаменитим сеоским пределима Онтарија настајали Кентаури. Потом би се сувоњава Пенелопа притајила иза прозорских капака гледајући како краве воде у шталу.

Из збирке „Енглеске приче”
С француског превела
Јелена Стојановић