За читање и уживање – Антон Павлович Чехов

НОВО, ВЕОМА ПРИЈАТНО ПОЗНАНСТВО

Када се Каштанка пробудила, светлост је већ обасјавала просторију и са улице се чуо жамор какав се чује само дању. У соби није било живе душе. Каштанка се протегнула, зевнула и љутито и мрзовољно прешла преко собе. Оњушила је сваки угао и комад намештаја, завирила у предсобље и није пронашла ништа занимљиво. Осим врата која су водила у предсобље, била су ту још једна врата. Размисливши мало, Каштанка је загребала по њима обема шапама, отворила их и ушла у суседну собу. Ту, на кревету, покривена вуненим ћебетом, спавала је муштерија у којој је Каштанка препознала јучерашњег незнанца.
   – Рррр... – зарежала је она, али, сетивши се јучерашње вечере, махнула је репом и стала га њушити.

Оњушила је незнанчеву одећу и чизме и закључила да миришу на коња. Још једна врата водила су некуда из спаваће собе; и она су била затворена. Каштанка је загребала по вратима, навалила се прсима на њих, отворила их и истог часа осетила чудан, врло сумњив мирис. Предосећајући непријатан сусрет, Каштанка је режала и освртала се око себе, а затим ушла у собицу с прљавим тапетама и од страха устукнула. Видела је нешто неочекивано и страшно. Савијеног врата и пригнуте главе, гачући раширених крила, право на њу је налетео сиви гусан. Мало подаље на мадрацу је лежао бели мачор; угледавши Каштанку, скочио је, извио леђа у лук, подигао реп, накострешио се и фркнуо. Керуша се озбиљно уплашила, али не желећи да покаже страх гласно је залајала и јурнула према мачору... Мачор је још више извио леђа, фркнуо и лупио Каштанку шапом по глави. Каштанка је одскочила, села на све четири и, испруживши њушку према мачору, огласила се продорним, оштрим лавежом; за то време гусан јој је пришао отпозади и убо је кљуном у леђа. Каштанка је скочила и полетела према гусану.
   – Шта је то? – зачуо се громки, љутити глас, и у собу је ушао незнанац у кућном огртачу и са цигаром у зубима. – Шта ово значи? На место!

Антон Павлович Чехов

(1860–1904) мајстор је кратке приче и

најзначајнији руски драмски писац. Уз

Гиja де Мопасана, сматра се највећим

приповедачем европског реализма.

Прво издање Darma books у оквиру

библиотеке за децу Царевић Иван јecте

Чеховљева „Каштанка”. Ово је кратка

прича о керуши која

се изгубила и њеним

необичним доживљајима.

Како је у питању класична

чеховљевска прича,

могу је читати и одрасли. Илустрације

је радила позната руска илустраторка

Јекатерина Хлебникова.

Он приђе мачору, тапну га по извијеним леђима и рече:
   – Фјодоре Тимофејичу, шта ово треба да значи? Чему дрека? Ах, ти стара пропалице! Лези!
   Затим се окрену према гусану и викну:
   – Иване Иваничу, на место!
   Мачор покорно леже на свој мадрац и затвори очи. Судећи по изразу његове њушке и бркова, и сам је био љут на себе што се узбудио и ушао у окршај.
   Каштанка је увређено зацвилела, а гусан издужи врат и стаде да говори о нечему брзо, зажарено и живо, али ипак крајње неразумљиво.
   – Добро, добро! – рече газда зевнувши. – Треба живети у миру и пријатељству. – Он помилова Каштанку и настави – А ти, риђушо,не бој се... Ово је добра дружина, нико те неће дирати. Чекај, како ћемо те звати? Не можеш без имена, братац.
   Незнанац размисли, па рече:
   – Ево како ћемо... Ти ћеш бити – Тетка... Разумеш? Тетка!

И, поновивши неколико пута реч „Тетка”, он изађе. Каштанка седе и поче да посматра. Мачор је непомично лежао на мадрацу и претварао се да спава. Гусан је протегнуо врат и наставио да прича о нечему брзо и зажарено. Рекло би се да је то био један врло паметан гусан; после сваке своје дугачке тираде, он би се повлачио одушевљено и деловало је као да се диви сопственим речима...
   Пошто га је саслушала и одговорила му са „рррр...”, Каштанка се дала у њушкање углова. У једном углу је стајало малено корито у којем је видела потопљен грашак и расквашене ражане љуспице. Пробала је грашак – није јој се допало, пробала љуспице – и почела да једе. Гусан ни најмање није замерао што му непознати пас једе храну, већ је, напротив, говорио још живље и, како би исказао своје поверење, пришао је кориту и појео неколико зрна грашка.
 

Нађа Парандиловић
(Одломак из књиге Каштана, Darma Books, 2021)