Живот пише драме

НАГЛАВЦЕ С 13. СПРАТА

Бакиров није размишљао, стуштио се за њим. Није се чак ни сетио да погледа доле. Само је пролетео кроз отворен прозор.

Субота, 11. јул ове године. У једном од лепших делова Алматија, престонице Казахстана, уобичајена гужва. Један човек се наизглед незаинтересовано шетао улицом. Полако, ногу пред ногу, нигде није журио. Пажљиво је гледао дворишта и куће. Застао је испред једне, наслонио се на ограду.
   Пролазника је било све мање. Потом готово никога. Човек као да је само то и чекао. У једном скоку је прескочио ограду и сакрио се у жбуњу. Осматрао је. У кући је све било мирно. Незнанац је сачекао још неколико минута. Из куће нису допирали никакви звукови.
    Одважио се и пришао вратима. Из џепа је извадио алат. Неколико секунди касније, брава је попустила. Човек је брзо ушао унутра. Тек онда је чуо гласове.

Испоставило се да су у кући четворогодишњи дечак и његова петнаестогодишња сестра. Провалнику није било тешко да их веже, па је зашао по свим просторијама. После преметачине, нашао је 17.000 долара. Као да му то није било довољно, па је злостављао девојчицу. И нетрагом нестао.
   Када су се власници вратили, затекли су потпуно избезумљену децу и испретурану кућу. Полиција је одмах организовала специјалну групу за истрагу. Један од припадника био је и тридесетшестогодишњи Бакитсан Бакиров.
   Полицајци су данима напорно радили на случају. Није било спавања, само табанања по најсумњивијим местима у Алмати. Распитивали су се да ли је неко од познатих обијача скоро дошао до неке велике суме новца. Обично нису могли да се уздрже, а да се не хвале, па су сви полицијски доушници у подземљу добили наређење да начуље уши и отворе очи.
   Убрзо је један дојавио да се неки дошљак у Алмати, који свега неколико дана раније није имао новца ни за поштен оброк, разбацује и чашћава знане и незнане. Стигла је још једна дојава. О истом човеку, испоставиће се. Некоме се хвалио великом сумом долара. А један од доушника је успео да сазна и адресу. Дотични је живео у изнајмљеном стану.

Око зграде се малтене истог сата по дојави појавило неуобичајено много пролазника. Један је читао новине, неколицина седела у колима, а на почетку и на крају улице полицајци никоме нису дозвољавали да прође. За то време, Бакиров је с колегом Мејиром Несипбејом већ био у улазу зграде. Чекали су газдарицу стана, која је требало да донесе резервне кључеве.
   Када је коначно стигла, потврдила је да је примила подстанара свега три недеље раније. Није имао одмах да плати, па се сажалила и пустила га, док се не снађе. А онда је платио кирију за неколико месеци унапред. Ни њој није било јасно одакле му толики новац. Додуше, није се превише ни занимала за то, важно је да новац није био кривотворен. А били су то долари, и то прави. Неколико пута је проверила у мењачници.
   Бакиров и Несипбеј попели су се за женом до тринаестог спрата. Успут су застали, да униформе замене цивилним оделима. Желели су да уђу у стан колико-толико мирно, а онда осумњиченог ухвате на препад. Зато су и понели одећу водоинсталатера. Са женом су договорили да, ако је у питању подстанар, само климне главом. Онда они крећу у акцију.
   Кад су се коначно нашли пред вратима, газдарица је зазвонила. Нико није отварао. Још једном, поново ништа. Онда је откључала врата. Полако је ушла, у пратњи двојице полицајаца. Гласно је дозивала подстанара. Говорила је да негде цури цев, да се комшија одоздо жали, па је довела водоинсталатере да поправе квар. Утом је из собе изашао подстанар.

Бакирову су осумњиченог описали пре него што је кренуо на задатак. И газдарица је климнула главом, по договору. Све се сложило. Бакиров је скочио на човека. Колега је стајао иза, али због уског ходника није могао да му помогне. Дошло је до рвања.
   Подстанар је некако успео да се измигољи из стиска полицајца. Утрчао је у собу и затворио врата. Чуо се звук кључа. Бакиров је питао жену да ли та соба има неки други излаз. Нема, само прозор, али су на тринаестом спрату. Готово тридесет метара високо.
   Док је колега стајао с упереним пиштољем, Бакиров је разваљивао врата. Једва да су издржала два ударца чизмом. Улетели су у собу. Подстанар је стајао недалеко од прозора. Зверао је около. Полицајци су, како је већ то обичај, урлали да легне на под. Овај је и даље зверао, тражио излаз. Онда се једноставно пребацио преко прозорске даске. И нестао.
   Бакиров није размишљао. Стуштио се за њим. Није се чак ни сетио да погледа доле. Само је пролетео кроз отворен прозор. Чуло се само вриштање газдарице. Други полицајац није стигао ништа да прозбори. Немо је гледао ка прозору. Тек секунд или две касније зачуо је тресак. Потом урликање.

Када је излетео кроз прозор, Бакиров једва да је стигао да погледа доле. Није мислио ни о чему до да ухвати криминалца. Па ни да је на тринаестом спрату, и да је тај можда решио да се убије пре него да падне полицији у руке. Не би био ни први ни последњи.
   Бакирова је пренуо удар. Потом стравичан бол. Испоставило се да је слетео на терасу два спрата ниже. А одмах поред њега био је бегунац. Полицајац се једва осовио на ноге. Болело је стравично. Кроз главу му је пролазило да је вероватно сломио неку кост, али сад нема времена да се бави тим ситницама. Осумњичени се управо вукао ка вратима терасе. Ако Бакирова бол паралише или се онесвести, готово је. Тешко да ће га икада ухватити. Нестаће у згради, потом даље. Није смео то да дозволи.
   Онако изломљен бацио се на бегунца. Ухватио га је за ноге тренутак пре него што ће овај да уђе с терасе у стан. Човек је пао. Рвали су се, ваљали по тераси. Бакиров је већ заборавио на бол у нози. Само, ни онај није био баш рад да се тек тако преда.

Гушали су се још неколико секунди. Бакиров је већ почео да посустаје. Онда га је подстанар ударио по повређеној нози. Бол као да је пренуо полицајца. Схватио је да брзо мора да реши борбу у своју корист. Сакупио је последње атоме снаге и бегунца неколико пута ударио у главу. Овај је клонуо. Утом су улетеле и Бакировљеве колеге. Неколико секунди касније осумњиченог су износили. С лисицама на рукама, за сваки случај.
   Брзо се рашчуло за подвиг полицајца Бакирова. Завредио је одликовање. Говорио је да није размишљао о томе да је на тринаестом спрату, већ да му је најбитније било да се дочепа осумњиченог. Поготово што се ради о тако гнусном злочину. И да уопште није знао да је два спрата испод тераса. А нога? Издржао је три операције, а лекари су рекли да ће за неколико месеци поново моћи да гони криминалце. Додуше, не и да скаче с тринаестог спрата.