За читање и уживање – Вилијам Саројан

ЛЕТО ЛЕПОГ БЕЛОГ КОЊА

Једног од оних добрих старих дана, кад сам имао девет година и кад је свет био пун свих дивота које могу да се замисле, а живот још чаробан и тајанствен сан, мој рођак Мурад, кога су сви осим мене сматрали лудим, дошао је до моје куће у четири сата ујутро и пробудио ме куцкањем у прозор:
   „Араме!”, позвао ме је.
   Искочио сам из кревета и погледао кроз прозор. Нисам могао да поверујем очима. Још није било јутро, али било је лето, а како се ближила зора, било је довољно светла да знам да не сањам. Мој рођак Мурад седео је на лепом белом коњу. Промолио сам главу кроз прозор и протрљао очи.
  „Да”, рекао је на јерменском. „То је коњ. Не сањаш. Пожури ако хоћеш да јашеш.”
   Знао сам да Мурад ужива у животу више од било кога ко је грешком дошао на овај свет, али ово је било више него што сам могао да поверујем.
   Као прво, моја најранија сећања јесу сећања на коње и моје прве жудње биле су жудње да јашем. То је била лепа страна приче. Као друго, били смо сиромашни. Ово је била страна која ми није дозвољавала да поверујем у то што сам видео.

Нисмо имали новца. Читава наша породица била је убога. Сваки огранак породице Гарогланијан живео је у најчуднијем и најсмешнијем сиромаштву на свету. Никоме није било јасно како смо долазили до новца да напунимо стомаке, чак ни старим људима из породице. Ипак, најважније од свега – били смо чувени по поштењу. По поштењу смо били познати неких једанаест векова, чак и кад смо били најбогатија породица у ономе што смо волели да сматрамо светом. На првом месту, били смо поносни, затим поштени, а онда – веровали смо у добро и зло. Нико од нас не би никога на свету преварио, а камоли нешто украо. Зато, иако сам могао да видим коња, тако величанственог; иако сам могао да га омиришем, тако дивног; иако сам могао да га чујем како дише, тако узбудљивог; нисам могао да поверујем да коњ има било какве везе с мојим рођаком Мурадом или са мном или с било којим чланом наше породице у сну или на јави, јер сам знао да Мурад није могао да купи коња, а онда мора да га је украо. Ја сам одбијао да поверујем у то. Ниједан члан породице Гарогланијан није могао да буде лопов.
   Прво сам буљио у свог рођака, а онда у коња. У сваком од њих двојице било је неког побожног мира и расположења које ме је усхићивало, али и плашило.
   „Мураде”, рекох, „где си украо тог коња?”
   „Скочи кроз прозор”, рече он, „ако хоћеш да јашеш.”
   Значи, истина је. Стварно је украо коња. Добро, изгледало ми је да није исто украсти коња да би га јахао и украсти нешто друго – на пример, новац. Колико сам ја знао, можда то уопште и није била крађа. Не би постало крађа док не понудимо коња на продају, а наравно – знали смо да то не бисмо никада урадили.
   „Чекај да се обучем”, рекох.
   Ускочио сам у одећу. С прозора сам искочио у двориште и винуо се на коња иза мог рођака.
  Те године живели смо на крају града, у Ораховој улици. Иза наше куће била је природа: виногради, воћњаци, канали за наводњавање, сеоски путеви. За мање од три минута били смо у Улици маслина, а онда је коњ прешао у кас. Ваздух је био свеж и било је дивно удисати га. Мој рођак Мурад, кога су сви сматрали једним од најлуђих чланова наше породице, почео је да пева. Мислим, почео је да се дере. Свака породица има неку луду жицу, а Мурада су сматрали природним изданком луде жице нашег племена. Испред њега био је стриц Косров, грдосија од човека, са снажном црнокосом главом и највећим брковима у овом делу Калифорније, човек тако жестоког темперамента, тако раздражљив и нестрпљив да је свакога прекидао у говору грмећи – „Није важно, не обраћај пажњу на то.”

Једном је његов син Арак претрчао осам блокова кућа до бербернице где су његовом оцу подрезивали бркове, да му каже да им се кућа запалила. Косров се усправио у столици и продрао се – „Није важно, не обраћај пажњу на то!”
   Мог рођака Мурада сматрали су изданком овога човека, иако је Мурадов отац био Зораб – практичан човек и ништа више. Тако је то било у нашем племену. Човек је могао да буде отац тела свог сина, али то није значило да је он отац и његовог духа.
    Јахали смо и Мурад је певао. Пустили смо коња да трчи колико му је воља. Коначно, Мурад рече:
    „Сиђи. Хоћу сâм да јашем.”
   „Хоћеш ли да ме пустиш да ја јашем сâм?”, питао сам.
   „То зависи од коња”, рече. „Сиђи.”
   „Коњ ће ме пустити да јашем”, рекох.
   „Видећемо. Не заборави да ја умем с коњем.”
   „Што год ти умеш с коњем”, одговорих, „умем и ја.”
   „За твоје сопствено добро, надајмо се да је тако. Сиђи.”
   „Али запамти да мораш да ме пустиш да пробам сâм да јашем.”

Вилијам Саројан (1908–1981) амерички је књижевник јерменског порекла. Имао је више него буран живот. Рано је остао без оца и петочлана породица завршила је у сиротишту, о чему је писао у многим својим делима. Додатно га је потресао геноцид који су Турци 1915. године извршили над Јерменима, као и припајање Јерменије СССР-у, пет година касније. О овим невољама писао је у делима „Покољ невиних”, „Јерменска трилогија”, „Јермени”, „Зовем се Арам”. Бавио се мноштвом послова да би преживео, проводећи ретко слободно време за писаћом машином и у библиотеци. Прва збирка прича „Сломљени мачак” штампана је 1930. године, а четири године касније прославио га је аутобиографски роман „Неустрашиви младић на летећем трапезу”. За позоришни комад „Време твог живота” одбио је да прими Пулицерову награду. Следи драма „Људска комедија”, коју је преточио у истоимени филм и добио Оскара за оригиналан сценарио.
   Од 1958. године углавном је живео и писао у Паризу.
   Умро је у родном Фрезну. Његови посмртни остаци кремирани су – једна половина пепела просута је на калифорнијско тле, док је друга однета у Јерменију и расута по парку Пантеон у Јеревану.

   Сишао сам и мој рођак Мурад удари коња петама и викну – „Везире, трчи!” Коњ се усправи на задње ноге, зарза и провали у помамну трку. Било је то нешто најлепше што сам икад видео. Мурад је гонио коња преко поља до канала за наводњавање, прескочио канал на коњу и вратио се за пет минута, скроз мокар од зноја.
    „Јаши”, рече он док је силазио.
   Бацио сам се коњу на леђа и за тренутак спознао најужаснији страх. Коњ се није мицао.
   „Удари га у мишиће”, рече Мурад. „Шта чекаш? Морамо да га вратимо пре но што се читав свет пробуди и види нас.”
   Ударио сам коња у мишиће. Опет се пропео и зарзао. А онда је потрчао. Нисам знао шта да радим. Уместо да потрчи преко поља до канала, коњ је кренуо низ пут до винограда и почео да прескаче лозе. Прескочио је седам чокота пре него што сам пао. Онда је наставио. Мој рођак је дотрчао низ пут.
   „Не бринем ја за тебе!”, викнуо је. „Морамо да ухватимо тог коња. Ти иди тим путем, а ја ћу овим. Ако га нађеш, буди благ према њему. Ја ћу бити близу.”
   Наставио сам низ пут, а Мурад је отишао преко поља према каналу за наводњавање. Требало му је пола сата да нађе коња и доведе га назад.
   „Скачи! Сад је читав свет будан”, рекао је. „Дакле, или ћемо да га вратимо, или да га сакријемо до сутра ујутро.”
   Није звучао забринуто и знао сам да ће га сакрити, а не вратити. Неће за неко време, у сваком случају.
   „Где да га сакријемо?”, питао сам.
   „Знам једно место”, рекао је.
   „Пре колико времена си украо овог коња?”

Изненада ми је синуло да је он већ неко време уживао у овом ранојутарњем јахању, а јутрос је дошао по мене само зато што је знао колико ја чезнем да јашем.
   „Ко је помињао крађу коња?”, рече он.
   „Свакако”, рекох, „откад си почео да јашеш сваког јутра?”
   „Нисам до јутрос!”
   „Говориш ли истину?”, упитао сам га.
  „Наравно да не”, рече он, „али ако нас открију, мораш тако да кажеш. Нећу да обојица будемо лажови. Све што ти знаш јесте да смо почели јутрос да јашемо.”
   Повео је мирно коња до стаје у напуштеном винограду. У њој је било зоби и суве детелине. Кренули смо кући.
   „Није било лако”, рече он, „натерати коња да се тако фино понаша. Испрва је хтео да трчи дивљачки, али, као што сам ти рекао, ја умем с коњем. Могу да га наведем да пожели да уради било шта што ја хоћу. Коњи ме разумеју.”
    „Како то успеваш?”, питао сам.
   „Између мене и коња постоји разумевање. Просто и поштено”, рече он.
   „Волео бих да знам како да постигнем такво разумевање с коњем”, рекао сам.
   „Ти си још мали. Кад напуниш тринаест година, знаћеш како да га постигнеш.”

Отишао сам кући и добро доручковао. Тог послеподнева стриц Косров дошао је код нас на кафу и цигарете. Седео је у дневној соби, сркутао кафу, пушио и присећао се старог краја. Онда је стигао још један посетилац – фармер Џон Бајро, Асирац који је због усамљености научио јерменски језик. Моја мајка му је донела кафу и дуван, он је савио цигарету, а онда, коначно, тужно уздахнувши, рекао:
  „Мој бели коњ украден је прошлог месеца и још га нема. То ми не иде у главу.”
   Мој стриц Косров веома се узнемирио и викнуо:
  „Није важно! Шта значи губитак коња? Зар нисмо сви ми остали без домовине? Какво је то плакање за коњем?”
   „Лако је теби то да кажеш, ти живиш у граду”, рече Џон Бајро, „али шта ћу с кочијом? Чему служи кочија без коња?”
   „Не обраћај пажњу на то!”,загрмео је мој стриц.
   „Десет миља сам пешачио да бих стигао довде”, рече Џон Бајро.
   „Имаш ноге!”, продра се стриц Косров.
  „Тог коња сам платио шездесет долара”, наставио је фармер.
  „Пљујем ја на новац!”, одврати мој стриц Косров.
  Устао је и крупним корацима изашао из куће, залупивши мрежастим вратима. Моја мајка је објаснила да он има нежно срце, али да пати за завичајем.
    Фармер је отишао, а ја отрчах до куће мог рођака Мурада. Седео је испод једне брескве, покушавајући да излечи рањено крило младом црвендаћу који није могао да полети. Разговарао је с птицом.
   „Шта је било?” упита он.
  „Фармер Џон Бајро”, рекох, „био је код нас. Тражи свог коња. Држао си га месец дана. Хоћу да ми обећаш да га нећеш вратити док ја не научим да јашем.”
   „Требаће ти година да научиш да јашеш”, рече мој рођак Мурад.
   „Могли бисмо да задржимо коња годину дана”, рекох ја.
   Мурад скочи на ноге и дрекну:
   „Шта?! Да ли ти то наводиш једног члана породице Гарогланијан да краде? Коњ мора да се врати правом власнику најкасније за шест месеци.”
   Бацио је птицу увис. Она се упе из све снаге, двапут скоро паде, али најзад одлете, високо и право.

У рано јутро, током две следеће седмице, мој рођак Мурад и ја изводили смо коња из стаје у напуштеном винограду и јахали га. Сваког јутра, кад је на мене био ред да јашем сâм, коњ би прескакао чокоте лозе и ниско растиње, збацио би ме и бежао.

Упркос свему, надао сам се да ћу временом научити да јашем као мој рођак. Једног јутра, на путу ка напуштеном винограду, набасали смо на фармера Џона Бајроа, који је био кренуо у град.
   „Пусти мене да причам”, рече Мурад. „Ја умем с фармерима... Добро јутро, Џоне Бајро!”
   Фармер се радознало загледао у коња.
   „Добро јутро, синови мојих пријатеља! Како вам се зове коњ?”
   „Моје срце”, рече мој рођак на јерменском.
   „Дивно име”, рече Џон Бајро, „за дивног коња. Могао бих да се закунем да је то коњ који ми је украден пре више седмица. Могу ли да му погледам губицу?”
   „Наравно”, рече Мурад.
   Фармер прегледа коњу губицу.
  „Исти зуби”, рече. „Да вам не познајем родитеље, заклео бих се да је то мој коњ. Добро ми је познато поштење ваше породице. Ипак, ово као да је близанац мога коња. Сумњичав човек би поверовао својим очима, а не свом срцу… Збогом, моји млади пријатељи.”
   „Збогом, Џоне Бајро”, рече мој рођак Мурад.
   Идућег јутра одвели смо коња у виноград Џона Бајроа и оставили га у стаји. Пси су нас пратили, али нису пустили ни гласа.
   „Мислио сам да ће пси лајати”, прошапутах рођаку.
   „На неког другог би лајали”, рече он, „али ја умем са псима.”
   Мој рођак загрли коња, притисну свој нос на његов и помилова га. А затим одосмо.

Тог поподнева Џон Бајро довезао се до наше куће у кочији и показао мојој мајци коња који је био украден и враћен.
   „Не знам шта да мислим”, рече он. „Коњ је јачи него икад. А и боље је ћуди. Захваљујем богу.”
   Мој стриц Косров узрујао се и продрао из дневне собе:
  „Смири се, човече, смири! Враћен ти је коњ. Не обраћај пажњу на то”.