Никад нисмо сами

КО МИ ТО ШАПУЋЕ?

Истраживање професорке са Њујоршког универзитета открило је чији говор чујемо када читамо књигу или неки други текст у себи.

Турнеје на којима је пред бројним слушаоцима читао своја најпознатија дела биле су веома важан део каријере чувеног енглеског писца Чарлса Дикенса (1812–1870). Забележено је да је од 1853. године па до пред саму смрт наступио пред публиком чак 470 пута. Последњу турнеју „опроштајних читања” морао је да прекине због напада вртоглавице и парализе. Али и тада, када му је здравље било озбиљно угрожено, трудио се да на што вернији начин пренесе записане речи.
   То је подразумевало и показивање изврсних глумачких способности. Дијалоге није читао тек тако. За сваки лик је „намештао” одређену боју гласа, акценат, сваки од њих имао је неку особеност у говору, и тако их је чинио јединственим и готово па стварним људским бићима. Едгар Џонсон, један од Дикенсових биографа, истакао је да се управо због тога публика увек враћала по још. Његова глума преобразила је обично читање романа у неку врсту позоришне представе која је опчињавала све присутне.
   Док је стварао ликове, њихови гласови долазили су необјашњиво. Сам је забележио да, када седне да пише књигу, нека „благодатна сила” надноси се над њим и даје му прилику да види и чује све што је потребно. Његово је било само да запише. Тако је надахнуће деловало у случају великог писца. Међутим, питање које поједине стручњаке заокупља већ дуже време јесте – чији глас читаоци чују када се удубе у неко књижевно дело? Судећи по томе како су читаоци описали своја искуства, у глави се тада дешава штошта...

Једно од обимнијих истраживања урадила је професорка Рувани Вилхауер с Њујоршког универзитета. Као психолог сматрала је да ова тема није довољно истражена и да заслужује да јој се посвети већа пажња. Захваљујући интернету и познатом сајту „Yahoo! Answers”, где су људи писали о својим „читалачким” доживљајима, успела је да донесе неке занимљиве закључке.
   Ово су неки од одговора корисника сајта:
   „Већ на самом почетку приче мој ум покушава да нађе гласове ликова. Понекад дијалоге читам наглас како бих лакше одредио ко има какву боју гласа.”
   „Без обзира на то да ли је дело написано на мом матерњем, немачком, или на енглеском језику, увек чујем неког наратора како ми чита књигу.”
   „Када створим слику ликова у глави, уз њу увек иде и одређена боја гласа. На пример, ако јунака замислим као крупног мушкарца, његов глас ће бити груб и дубок. Ако речи изговара старица, звучаће помало „пиштаво”. Доживљај је веома снажан, па када екранизована верзија књиге не одговара ономе што сам замислио, не могу да одгледам филм.”
   „Мислим да је један од разлога зашто су филмови снимљени по књигама Стивена Кинга лоши јесте што нико на платно није успео да пренесе дубок утицај који пишчеве речи имају на читаоце.”
   „Уколико сам имао прилике да слушам писца како говори, тај глас чујем и док читам неку од његових књига. Поред тога, главног јунака замишљам као неког ко ме ликом подсећа на аутора, чак и када није истог пола.”
   „Углавном чујем сопствени унутрашњи глас, а ликове у глави не видим сасвим јасно...”
   Професорка Вилхауер прочитала је много више оваквих и сличних коментара, претражујући објаве корисника постављане на сајт у током десет година. Водећи рачуна о томе који се садржаји највише понављају, у истраживању је искористила 160 одговора. Резултати су показали да више од 80 одсто испитаника понекад или увек чује унутрашњи глас када чита књигу у себи.

Ако је у питању непознати приповедач, он увек у њиховој глави добија одређене одлике које се тичу пола, тоналитета, јачине изговарања речи, емоционалног набоја. Неки, једноставно, чују сопствени глас. У суштини, доживљај у великој мери зависи и од тога који ликови учествују у дијалогу, да ли се ради о управном или неуправном говору, па и од тога колико су написане речи заинтересовале читаоце да се довољно удубе у причу. Дешава се да лик подсећа читаоца на некога кога познаје у стварном животу, па му зато и „додељује” сличан глас.
 

СВАЂА С ЈУНАЦИМА

Пример Чарлса Дикенса коме су се ликови сами „оглашавали” далеко је од усамљеног случаја. Пре неколико година, током Међународног фестивала књиге у Единбургу, психолози су искористили прилику да питају писце да ли чују гласове јунака док пишу књигу. Од укупно 800 писаца, око 70 одсто одговорило је потврдно. Неки од писаца су чак у себи водили жучне расправе с ликовима којима није одговарало како су представљени, па су због њих морали да промене одређене реченице или ток радње!

   Врло мали постотак испитаника тврди да их никакви звукови не ометају током читања и да нису искусили присуство унутрашњег гласа. Појединци су чак на поменутом интернет сајту увређено одговорили да је сасвим нормално то што ништа не чују јер „нису лудаци”. Наравно, они који чују такође нису лудаци, и ове гласове никако не треба мешати с онима који се повезују с одређеним душевним тегобама. За разлику од аудиторних (слушних) халуцинација, звукови који настају током читања сасвим су безопасни и појачавају доживљај. Психолози истичу да је ослушкивање оваквих гласова веома важан део свакодневног људског искуства.
   Још једну занимљиву појаву стручњаци су означили као „укрштање искустава”. Наиме, неки књижевни јунаци остављају толико јак утисак на читаоца да почињу да се мешају у његов стваран живот. Једна студија је показала да петина читалаца и даље чује глас измишљеног лика када затворе књигу или је прочитају до краја.