За читање и уживање - Валентин Димитријевич Берестов

КАЗНА

Године 346. будуће ере, неки Нарушилац је извршио преступ који је изазвао свеопшту недоумицу и најразноврсније гласине.

Преступ су објашњавали посебношћу Нарушитељевог карактера, његовим неразумевањем, повременим нападима умопомрачења, педагошким грешкама које су можда у детињству извршили Нарушитељеви васпитачи, затрованошћу самољубљем, прекидима у раду, нескладним личним животом и, чак, исувише бурним изражавањем добрих осећања.

Али, сва та објашњења су код људи те предивне епохе остављала мутно осећање незадовољства. Па и сам Нарушилац се час умиљавао, радујући се неочекиваној популарности, час свим својим тужним изгледом изазивао саосећање.

Објашњења су била правична, али је у читавој ствари остајала нека квачица, без чијег отварања ништа нећеш разумети.

Решење питања наручише од електричног мозга. Дошао је запањујући одговор:

„Поступак је покушај да се постигну сопствени циљеви, најнижим методама, уз одсуство осећања части и самоуважавања. У старини би то називали подлим.”

Одговор је изазивао не само одвратност према Нарушиоцу већ и смирење умова, осећање олакшања које долази кад се реши сложен задатак.

„Ако су у старини само изузетне преступе називали подлим, какав је преступ, у том случају, била сама подлост” – расправљали су сви.

Преступ је захтевао казну које у обичајима и законима тог чудесног времена није било. Тада одлучише да казне подлост по законима оних историјских епоха кад је она још постојала на Земљи.

У електронски мозак убацише све законике, амандмане, законске акте, уставе и кодексе, почев од закона древновавилонског цара Хамурабија. Очекивали су, дрхтећи, решење – чак и са ужасом: одједном ће испасти да Нарушиоца ваља обесити, рашчетворити, распети на точковима, или, премазаног медом, бацити у мравињак.

И опет је одговор био распамећујући:

„Нема никаквих података да је подлост, као таква, истражена законима. Она је кажњавана само утолико уколико је улазила у састав других злочина.”

„Како то”, запањило се човечанство, „зар су древни људи мирно трпели тако ужасну ствар као штоје подлост?”

Електронски мозак је морао да преради мноштво материјала, почев од древних сага и билина (руских народних прича), довршно с пожутелим филмским сценаријима. И ево, стигао је одговор:

„Средњестатистичка казна за подлост су шамар, заваљотка, пљувачка и ћушка.”

Валентин Димитријевич Берестов (1928–1998) био је руски писац за децу и одрасле, преводилац и учењак. Од ране младости друговао је с Надеждом Мандељштам, Аном Ахматовом и Корнејом Чуковским. Завршивши Историјски факултет Московског универзитета, постао је члан Савеза професионалних писаца СССР-а. Учествовао је на бројним археолошким експедицијама, о чему је и написао прве стихове. Збирку песама „Испловљавање” објавио је 1957. године. Последње дане провео је пишући дечје бајке заједно са супругом Татјаном.
 

Казна је извршена у свечаној прилици, наочиглед целог човечанства, које се загледало у предмете што су заменили наше телевизоре.

На рингу Централног стадиона, у различитим угловима, ослањајући се на конопце, стајали су Нарушитељ и Најоштећенији. На звиждук Врховног судије (судије су опстале једино у спорту), они почеше да се приближавају један другоме.

Најоштећенији је био мрачан.

„Ипак су у старини владали сурови обичаји”, мислио је он. „После свега што сам преживео, још морам и човека да ударам. А шта ако је тај подлац намислио да одједном после десног образа подметне и леви? То нећу поднети. Да га можда братски пољубим? А ако он, истом, због онога што је учинио, умре од стида?”

Он замахну руком. Човечанство зајеца од ужаса. Па људи су навикли да осећају туђи бол као свој! И одједном се Најоштећенији запањи. Образ Нарушиоца, који је требало да буде подвргнут егзекуцији, јако поцрвене иако му шамар није ударен. Црвенило се брзо ширило на други образ, а затим и на читаво лице.

„Лекара! Лекара!”, повика Врховни судија.

„Чујте!”, раздаде се женски глас из првих редова. „Не треба овде никакав лекар. Нарушилац се стиди. Он је, просто, поцрвенео. Тако то бива. Негде сам читала о томе!”

„Он се стиди! Он је познао стид! Он је спасен!”

По васцелој Земљи, на свим настањеним планетама Сунчевог система, људи су аплаудирали, грлили се и плакали од радости.