Живот пише драме

КАМИОНИ КАО КОПИЛОТИ

Светла на писти малог аеродрома на Аљасци нису могла да се упале, а немоћни пилот се вртео укруг не знајући шта му је чинити. Доле је нестрпљиво чекала болесна девојчица...

Сеоце Игиугиг налази се на југозападу Аљаске, САД, на јужној обали језера Илиамна. Свега седамдесетак људи живи у том месту, углавном од лова и риболова. Живот се и није превише променио у протеклих неколико векова. И даље су прилично издвојени, само што у ово доба имају аеродром на који слећу мали авиони. Најчешће они који довозе намирнице, а повремено се укаже и потреба за хитним превозом, најчешће у болницу. Најближа болница је у готово три стотине километара удаљеном Енкориџу, па се усталио систем. У случају потребе, мештани позову болницу, ови одмах шаљу авион, па је пацијент брзо на сигурном.
  Тако је било и 28. августа прошле године. Болница у Енкориџу добила је позив из Игиугига. Једној девојчици је нагло позлило. Све чега су њени родитељи могли да се сете није давало никакве резултате. Стање је било све горе. Најзад, позвали су болницу. Ови су преко телефона покушали да утврде о чему је реч, па и да дају неки савет за прву помоћ. Како им то није полазило за руком, одлучили су да пошаљу авион. Пилот је већ био спреман, одмах по пријему позива почео је да загрева мотор. Брзо је био у ваздуху. Заузео је курс ка Игиугигу. Надао се да ће му бити довољно уобичајених пола сата. Временске околности биле су врло повољне, нигде није било облака. Све је обећавало рутински лет, иако је одавно пао мрак.
   Прошло је једанаест сати увече када је тридесетшестогодишња Ида Нелсон, челница заједнице Игиугига, завршила све послове. Чекао ју је састанак села, око кога се данима занимала. Крајње је време било да се мало одмори. Зато је отишла код сестре. Заједно су ушле у сауну коју је ова имала поред куће, у покушају да се макар мало опусте. Пола сата касније Ида је чула чудан звук.
   Никако није успевала да докучи о каквом возилу се ради. Никада није чула да неки камионет или џип звучи тако. А то су била основна превозна средства у њиховом селу и околини. Готово да је могла да на основу звука препозна о ком возилу је реч, чије је. Ово је било нешто чудно.
   Изашла је из сауне да би задовољила знатижељу. Нигде на видику није било возила. Тек онда је схватила да звук допире однекуд одозго. Подигла је поглед и угледала авион. Јасно је видела светла летелице. Кружила је изнад села, на малој висини. Онда јој је синуло да, чим неко лети по мраку, нешто није у реду. Вероватно је неки хитан случај, неко мора у болницу. Само, зашто пилот не слеће, већ бесомучно прави кругове? Аеродром је у функцији. Макар је био, када је последњи пут гледала.
   Ида и њена сестра су се на брзину обукле, решене да провере шта се догађа. Ускочиле су у њен џип и кренуле ка аеродрому. Биле су двестотинак метара удаљене од писте када су схватиле да нешто није у реду. Само, никако им није било јасно шта је у питању. Онда је Идина сестра узвикнула:
   – Светла! Нема их!

Негде изнад њих, пилота у кабини већ је обливао зној. По ко зна који пут кружио је изнад села, али светла на писти никако да се упале. Радио-везом јавио је дежурном на аеродрому, али се и даље ништа није дешавало. Свуда је био мрак. Пилот је небројено пута слетао на тај аеродром, али се сада није усуђивао ни да покуша. По мрклом мраку врло лако је могао да промаши писту и скрши авион.
  Нигде у близини није било уобичајених тачака по којима би могао да се управља, као што су велики осветљени тржни центри, ауто-пут или макар нека улица с бандерама. Само густа тама. А казаљка мерача горива опасно брзо се ближила црвеном. Имаће горива за још свега неколико кругова.
   За то време Ида и њена сестра трчале су око писте. Покушавале су да схвате зашто светла не раде. Потом је Ида потрчала ка кућици. Оданде је допирало слабашно светло. Улетела је и затекла једног пилота како покушава да поправи уређаје који пале светла на писти. Како се није радило о последњој речи технологије, понекад је морало да се прибегне сили, како би прорадили. Обично је било довољно да се дугме за паљење притисне десет до петнаест пута и светла би се упалила. Сада је справа деловала поприлично мртво. Нису помагали чак ни ударци.

Пилот је био на сталној вези с колегом у ваздуху, али једноставно није знао шта смислено да му каже. Овај је под хитно морао или да слети или да се упути ка неком аеродрому у близини, те се тамо принудно спусти. Ида је грозничаво размишљала шта може да уради. Онда је замисао долетела. Питала је пилота да ли би некако помогло ако оде на крај писте, упали фарове на џипу и осветле писту. Макар мало. Овај је климнуо главом. Брже-боље су се нашле у кабини. Ида је газила папучицу гаса и за свега неколико секунди нашла се на крају писте. Дуга светла разбила су таму.
  Пилот је спустио летелицу, али и даље није било довољно светла да би се усудио да крене у слетање. Осветљено је свега неколико метара. Остатак је и даље био у потпуној тами. Иди је зазвонио мобилни. Њен сусељанин пилот јој је јављао да, нажалост, њено осветљење није довољно. Авион ће вероватно да се окрене за минут или два и оде даље. Како је прекинула везу, Ида је схватила шта може да уради. Телефон јој је и даље био у руци.
    Кренула је по именику. Имала је број сваког од тридесет и два домаћинства у селу. И редом је почела да их позива. Није морала много да мољака. Свако од позваних схватио је колико је ствар хитна. И сви су кренули. Успут, Ида је сазнала и да је у питању помоћ девојчици. То ју је узнемирило, као да се ради о њеној кћери. Молила се да се све заврши у најбољем реду.
   Убрзо се чуо звук мотора. Потом још један. Ноћну тишину разбијала је бука, која је убрзо била као да се налазе на тркалишту, а не усред недођије на Аљасци. Свако од мештана је сео у шта год да му се затекло пред кућом. Џипови, камионети, чак и квадови опколили су писту. Као по команди, сви су истог тренутка упалили фарове. Писта је синула, као да је било подне, а не поноћ. Сви присутни гледали су у небо. Светла авиона су се удаљавала. На тренутак су престали да дишу. Да ли је пилот видео да је писта осветљена? Она светла на небу као да су се приближавала. Пилот је окренуо авион. Враћао се. Мештани су одахнули.
   Неколико минута касније авион је слетео без икаквих тешкоћа. Док су родитељи убацивали девојчицу у летелицу, остали су помагали да се допуни гориво. Још неколико минута, и авион је рулао по писти. Убрзо је нестао из видокруга. Девојчица је спасена.
   Већ сутрадан Ида је имала нову занимацију. Покушавала је да убеди Министарство саобраћаја да им обезбеде нова светла за писту, како се не би поново догодило нешто слично. А ако се ипак догоди? Ништа зато, поново ће да пале своја возила. Овог пута неће да губе време, одмах знају шта им је чинити.