Ја волим ПТТ

ХРАБРО СРЦЕ

Из воде су се назирале тамноплаве чизмице. Још корак-два и видео је цео призор – дечака у зимском оделцету. Лежао је на страни, уз обалу, заглављен међу гранама.

Био је први топао дан пролећа 2015. године, 25. март. Данима је пљуштала киша, а онда је нагло отоплило. Сав онај снег који киша није истопила – сунце јесте. Реке су надошле, тако и поток на имању Дојла и Роуз Мартин у Пенсилванији. Опасно је претио да се излије. Уз то, струја је била веома брза.
   Породица Мартин живела је на великом имању с осморо деце. Чим их школски аутобус довезе, растрчали би се свуда унаоколо. Роуз и Дојл су их одмалена учили да они старији чувају млађе. Тако су се тог дана једанаестогодишњи Гари и седмогодишњи Грег играли поред куће с малим Гарделом, који још није напунио две године. Отац камионџија био је на путу, а мајка у кухињи. У једном тренутку тамо је утрчао уплакани Грег. Није могао да нађе малог брата. Био је с њим неколико секунди раније, а онда је овај једноставно нестао.
   У први мах мајка је помислила да се дечак сакрио. Ипак, био је сувише мали да то брзо уради неприметно. Осетила је да нешто није у реду. Са старијим кћеркама, истрчала је из куће дозивајући сина. Провериле су две помоћне зграде, завлачиле се по шибљу. Ипак, свима је у глави био онај поток који се већ претворио у бујицу. Роуз је позвала хитну службу, док су девојке звале оца. Дежурни је узео податке и позвао хитну помоћ. Роуз и остали нису могли да чекају – кренули су низ поток. А од детета ни трага ни гласа.
   Повике је чуо први комшија, Рендал Бичел. Кроз прозор је видео Роуз, босоногу и без јакне, и Гарија како трче низ поток. Брже-боље је утрчао у кућу и назуо чизме. Рекао је жени о чему се ради, а онда излетео. Заједно су наставили да трагају низ поток. Наишли су на електричну ограду, ону за стоку, слабог напона. Рендал је подигао жицу и омогућио Роуз да се провуче. Она је наставила низ воду, а он је пребацио даске преко потока, прешао на другу страну и кренуо узводно. Учинило му се да види нешто.
   Примакао се и у тренутку следио. Из воде су се назирале тамноплаве чизмице. Још корак-два и видео је цео призор. Дечак у зимском оделцету, с капуљачом преко главе. Лежао је уз обалу, заглављен међу гранама. Глава му је била окренута од струје.

Рендал је знао да нема времена за премишљање. Скочио је у поток иако је температура воде била нижа од два степена. Грабио је ка малишану, борећи се са струјом. После два корака остао је без обуће. Онда је упао у рупу. Клизао се по трави на дну. Коначно је стигао до дечака, зграбио га и појурио према обали. Чинило му се да се у два корака нашао на сувом.
   Док је окретао дете на стомак и покушавао да му избаци воду из уста и плућа, дозивао је помоћ. Тада је приметио да уз улицу стиже амбулантно возило. Лекари су махнито истрчали и преузели дечака. Све време су му масирали срце. Један болничар му је ставио маску на лице и ручно му упумпавао ваздух у плућа, док је други ритмично притискао мале груди. А онда су се врата комбија затворила и уз завијање сирена возило је нестао низ друм.
   Мајку су само обавестили да га возе у оближњи Луизбург, у болницу.
   Кроз неколико минута по њу су дошли сестра и зет, па су се и они упутили ка граду. Кад су стигли у болницу, речено им је само да чекају хеликоптер који ће их пребацити у већу болницу, двадесетак километара даље. Роуз је кроз прозор чекаонице утом угледала хеликоптер како слеће, па болничко особље како гура колица с њеним сином. Њен зет, такође болничар, приметио је да његов колега дечаку стално масира срце. Било му је јасно шта то значи, после толико времена, али се није усудио да каже Роуз.
   Излазећи, срели су Мајка Лешера, који је први преузео дечака, још на обали. Он је позвао Роузиног зета на страну и саопштио му да већ сат времена оживљавају срце и плућа. Обично се одустаје после пола сата. А и даље нема помака. Лешер је тешка срца рекао да ће, ако дечак преживи, то бити право чудо.

Минут касније хеликоптер је полетео. Нешто слично помислио је и доктор Френк Мафеи, кад су му објаснили ко стиже. И поред свега, доктор је с колегама ступио у акцију чим је хеликоптер слетео. Одмах су га интубирали. Било је неопходно да га некако загреју, мада је слабашно тело непрестано поскакивало и трзало се од масаже. Температура – само 25 степени. Али, лекару није било ни на крај памети да одустане. Катетерима су му убризгавали топлу течност како би га загрејали. Неко је питао доктора колико још да се боре. Мафеи је одговорио да, ако подигну температуру до 33 степена, а и даље нема помака, могу да одустану.
   Неко је питао за киселост крви. Ако човек престане да дише, рН вредност се колеба. Кад падне испод 6,8, ту живота нема. Мафеи је одговорио да не одустају до 6,5. За неколико минута, вредност је нагло опала. Нема откуцаја срца, нема даха. Дечак је мртав.
   Доктор Мафеи је, са својим двадесетпетогодишњим искуством, знао да је све готово. Ипак, имао је неки чудан осећај, као да је дечак још увек ту. Наставили су.
   Пребацили су га у операциону салу и прикачили на механичко срце, да испумпава крв, загрева је и враћа у тело. Подигли су температуру на безмало 30 степени. Хирург је чекао са стране. Сви су ипак били готови да одустану. Мафеи је тражио да још једном провере пулс. Ставио је прсте на зглавак дечакове руке. Готово да је скочио. Осетио је откуцаје! Његов колега Рич Ламберт одмах је проверио друге показатеље. Пулс се вратио и појачавао. Више од сат времена стајали су у операционој сали и на екрану пратили откуцаје малог срца. Онда су га пребацили на интензивну негу.

Доктор се једва дотетурао до дечакове мајке. Рекао јој је да је Гардел жив, али је био практично мртав 101 минут. А то значи да му је мозак због недостатка кисеоника највероватније неповратно оштећен. Све ће се видети кад се дете пробуди...
Уто се појавио и дечаков отац Дојл. Преседели су сву ноћ поред Гарделовог кревета. Повремено, отац би му шапутао да се вратио с пута и да би волео да се играју. Пред зору, малиша је отворио очи и погледао га.
   Провео је још два дана у болници. Лекари су одржавали нижу температуру како би смањили опасност од оштећења мозга. Резултати су се побољшавали. На крају су га пустили кући. Неуморни Мафеи им је објаснио да је, на сву срећу, оштећење изостало, и то захваљујући хладној води. Тело се охладило и ублажило мањак кисеоника.
   За неколико недеља, дечак се играо с браћом као да се ништа није десило. Даље од оног потока.