Живот пише драме

ГРЧ НАД ПОНОРОМ

Аустралијски акробата осетио је језив бол у нози и опасно се заљуљао на разапетој жици

Мелбурн, 18. септембар 2015. године. Ведро јутро. Људи хитају на посао. Међу њима је и тридесетшестогодишњи Кејн Питерсен. Дошао је до Куле Еурека, једне од највиших стамбених зграда на свету. Ушао је и лифтом се попео на последњи, 91. спрат. Ту се, као и на крову зграде, налази видиковац. Да га је неко у тим тренуцима посматрао са стране, вероватно би помислио да човек ради у тамошњем скупоценом бифеу, пошто је био обучен као конобар. Без узбуђења, одрадиће још једну смену на дугом путу до пензије. Једино што Кејн никако није конобар, него – професионални акробата.
    Кад је изашао на кров, дочекала га је гомила људи. Било је ту телевизијских екипа, новинара разних сорти, неколико његових људи који су целу претходну ноћ провели на крову спремајући реквизите, а, као и увек, нашло се ту и неколико радозналаца. Шта су то они ишчекивали, од ране зоре седећи на крову?
    Питерсен се намерачио да обори рекорд у ходу по жици изнад понора. Чланови његове екипе преко ноћи су развукли кабл између два ћошка зграде. Жица пречника два центиметра развучена је и затегнута таман колико треба. Кејн је одавно утврдио тачну меру – колико жица мора да се угиба под његовом тежином – и то из сопственог искуства, будући да је носилац и постојећег рекорда. Сад је хтео да превазиђе себе, пошто је кров Еуреке триста метара изнад улице – три пута виши него прошли пут. Почеле су припреме.

Прво се мало разгибавао на крову; из торбе је извадио и склопио трометарску мотку из делова која служи за одржавање равнотеже. За то време помоћници су још једном проверили је ли жица развучена како ваља.
    Један неупућени посматрач питао је за заштитну опрему и мрежу која треба да се развуче неколико метара испод жице. Одговор да нема никакве мреже и да је баш у томе чар вероватно га је зблануо.
   Добро, али онда мора да има конопаца који ће акробату држати за жицу. Не, ни тога нема, нема никакве заштите! Само Кејн и равнотежа. Једина мера сигурности јесте што је мотка, која значи живот, везана конопцима за жицу по којој се хода.
    Око осам сати полиција је рашчистила простор испред зграде за сваки случај. Акробата ce на крову изуо и ступио на ивицу. Камере су се укључиле. Кејн је пришао везу, неко му је додао мотку, а он је прстима прво испробао дебљину и затегнутост жице. Онда је закорачио и сви су занемели.
    Нога пред ногу. Центиметар по центиметар. Убрзо се нашао на месту одакле нема назад. Већ неколико корака од зграде под њиме није било баш ничега. Једино улица, триста метара ниже.
   Секунде су деловале као сати чак и онима који су остали на чврстом тлу. Потпуна тишина.
  Жица је била дугачка тачно 21 метар, растојање које човек обично пређе за неколико секунди – онда када није на триста метара висине без икакве заштите. Овако, сваки корак траје.

Без обзира на све, Кејн је напредовао. Повремено би застао. Овима на крову би се учинило да нема даље: или ће се вратити назад или је питање трена кад ће се стрмекнути у понор. Међутим, мотка за равнотежу би се повремено затресла, али је акробата напредовао ка другом ћошку зграде. На тренутке би себи приуштио луксуз да се окрене и упути осмех посматрачима. Тек да им стави до знања да је све у реду. Ваљда.
   Због ветра на тој висини, сасвим је нормално да се мотка тресе. Раније их је упозоравао на то, али пред оваквим призором, биће да мозак заустави и заборави све. А човек је и даље напредовао. Три метра, па још два. Још који корак. Прилазио је половини жице. А онда су они на другој страни крова, који су га стално посматрали кроз двоглед, уочили да се дешава нешто непредвиђено...
    Кејн је прво успорио, као да мили. Оно споро и пажљиво корачање сада је деловало као трк. Онда је направио веома болну гримасу. Лице му се потпуно изобличило и – посрнуо је. Сви су били свесни да нешто не ваља. Неки су већ видели како слеће са жице!
    А на жици се одвијала драма. Кејн је на половини осетио да га нешто пробада. Направио је још корак, а бол је растао и растао. После неколико корака схватио је да га хвата грч у нози. У тренутку га је облио хладан зној. Већ тада је имао осећај као да га неко ужареним ножем боде у лист.
    Нема шансе да тешку мотку за равнотежу држи једном руком, а другом да измасира мишић. Уосталом, ако направи било какав нагли покрет, сигурно ће пасти.
    Такву снагу бола никада у животу није осетио, а кроз године бављења акробатиком имао је прилику да изломи и ону најмању кошчицу у телу. Сад нема ни напред ни назад. Може само доле.

Домишљајући се шта да ради, сетио се јединог начина: да се некако спусти и мало одахне. На жици. Када је полагано почео да се спушта, публика није могла да верује сопственим очима. Најпре је једну ногу избацио напред, а на оној другој се одржавао тешком муком. Полако је пребацивао тежину све док није чучнуо. Затим је сео! Како је мученик приметио да грч никако не пролази, а већ седи на жици, досетио се да би користило да мало и прилегне. Речено – учињено. Из седећег положаја се само опружио. Додуше, као на успореном снимку, милиметар по милиметар.
    Лежао је тако минут-два, мрдајући стопало, затежући га. Грч је некако прошао. Сад је могао да настави још десетак метара. Али прво мора да устане.
    Милиметар по милиметар, опет. Када је био при крају, опасно се занео. Мотка је замало полетела у понор. Они на крову већ су ставили руке на уста и обесили вилице. Ипак, успео је да задржи равнотежу и настави ка другом крају. Опет полако, сад с осмехом на лицу. Кроз главу му је прошло да би стварно било глупо да сада погине, на метар-два од циља. И опет је наставио до оног другог веза.
    Последњи корак, скок и – нашао се на сигурном. Како то обично бива, разлегао се аплауз. А онај грч? Мала цена за остварење животног сна.