Живот пише драме

ГЛАВОМ У СНОП ПРОТОНА

Позвао је контролни пункт и најавио да ће бити у каналу за пет минута. Из неког разлога убрзао је ход. Стигао је раније, док оператор још није био искључио зрачење...

Било је то 3. јуна 1978. године, када се у једној од контролних соба Института физике високих енергија у Протвину, СССР, упалила лампица. Погледи контролора заковали су се за таблу. Секунд касније су одахнули. Није у питању никаква ванредна ситуација. Тада тридесетшестогодишњи Анатолиј Петрович Бугорски, научни сарадник Института , пошао је да отклони тренутни квар на највећем акцелератору честица у СССР – синхротрону У-70, који је убрзавао протоне у километар и по дугој кружној цеви до огромне енергије од 70 милијарди електрон-волти.
   Није то било ништа необично. Никакав опасан задатак. Особље је било добро упознато са свим правилима безбедности и предузимало је све неопходне мере. За сваки случај, ту је била и посебна служба која је надгледала количину радијације. Ипак, нико није могао да предвиди оно што се затим догодило.



   Сваки акцелератор честица налик овоме (којих је у свету тада било толико да се изброје на прсте једне руке) има одговарајући заштиту од уласка незапослених лица, као и читав систем блокада, које не допуштају да се човек нађе у радној зони синхротрона. Иако производи знатно мање радијације од реактора нуклеарне електране, уређај је ипак за време рада извор јаких електромагнетних поља и одређене количине радиоактивног зрачења.
Уовом синхротрону, за разлику од већине данашњих, сноп честица лети кроз ваздух, а не кроз вакуумску цев. Да би се отклонио квар у систему детектора, требало је прићи непосредно уређајима, који су били постављени на траси убрзаног снопа честица. У почетку се све одвијало по плану. Бугорски је, као и десетине пута раније, позвао контролну собу. Њихово је било да „скину сноп” у том каналу. Кренуо је кроз бетонски лавиринт да би ушао у канал (кружну цев). То је био обичан пут који сваки физичар сарадник превали више десетина пута у цикличном поступку: припрема огледа – оглед – обрада података. Испоставиће се да је једино необичан био сплет несрећних околности.
   За време претходног огледа није било неопходно постићи велику снагу зрака. Зато је аутоматска блокада врата била искључена. Касније, грешком, није поново укључена. Табла на вратима која је упозоравала да је акцелератор укључен није била упаљена, јер је, сасвим случајно, сијалица прегорела. Бугорски је поступао по уобичајеној процедури. Позвао је контролни пункт и најавио да ће бити у каналу за пет минута. Из неког разлога убрзао је ход. Стигао је, како се касније испоставило, нешто раније, док оператор још није био искључио зрачење.
   Као резултат несрећног сплета ових случајности, Бугорски је поправљао укључен акцелератор!
   Гурнуо је главу у канал, кроз који је у том тренутку пролазио изузетно моћан сноп протона. Синхротрон У-70 не испушта непрекидан ток протона, већ ради „импулсно”, то јест, избацује, са одређеним паузама, „пакет” протона, а сваки од њих има око 1012 протона (билион, или милион милиона). Док неколико десетина или стотина протона, чак и тако високе енергије (70GeV), нису опасни, ову количину радијације нико никада није био примио.

Само што му је глава пресекла невидљиви сноп протона, научник је осетио на тренутак блесак „јачи од хиљаду сунаца”, али не у очима, већ у мозгу. Оно што га је највише зачудило јесте да није било никаквог бола. И даље је стајао на ногама. Кроз главу су му пролазила сва она упутства и предавања с разноразних курсева на тему безбедности. У свим тим „Шта ако...” приручницима ништа није стајало о томе што је он управо доживео. Ваљда се рачунало с тим да се нешто слично никада неће догодити. А и ако се догоди, тај веселник који би гурао главу у сноп протона не би преживео да прича.
 

ДОЗА 300 ПУТА ЈАЧА ОД СМРТОНОСНЕ

   Ево неколико шкртих описа из званичне анамнезе Анатолија Бугорског:
   „Интензивни сноп протона размера 2х3 мм прошао је по трајекторији: потиљачни део главе – медиобазални делове леве слепоочне области – пирамида леве слепоочне кости – коштани лавиринт средњег уха – бубна дупља – вилична јама – ткива левог крила носа. Радијациона доза на уласку – 200.000 рентгена, на изласку, на рачун расејавања на материјалу – 300.000 рентгена”.
   Сматра се да је за човека смртоносна доза 300 пута мања (400–1.000 рентгена)

   Није му дуго требало да схвати да је био озрачен протонским зраком. Обавио је поправку, изашао из просторије и отишао на своје радно место. Све то као да ништа није било. Мало се тетурао, али више од страха него од некакве повреде. До краја радног времена никоме ништа није пријавио. Уместо тога, завршио je посао, забележио у дневнику своју посету каналу акцелератора (процедура је процедура), и затим са страхом почео да чека појаву симптома болести зрачења.
    Спочетка се ништа није дешавало. Почео је да верује да је некако успео да избегне радијацију. Ипак, како је протицао дан, потом и вече, осетио је прве симптоме. Преко ноћи је лева страна лица почела да му отиче. Минути су пролазили као сати, бол је био све јачи. Једва је дочекао да сване. Решио је да се обрати лекарима.

Ови му испрва нису веровали. Када су коначно узели дозиметре, не би ли проверили његове тврдње, остали су згранути. Ниједан апарат није успевао да очита толику вредност. Казаљка је долазила до краја скале и настављала да игра. Понављали су поступак десетинама пута, увек с истим резултатима. Мењали су дозиметре, покушавали поново. Увек исто! Мало ко од лекара је веровао да ће са таквом „рупом” и таквом дозом зрачења преживети.
    Хитно су га послали у Москву, у специјализовану Радиолошку болницу бр. 6. Тамо су му се посветили лекари, међу којима је била и докторка Гускова, која је касније руководила лечењем свих који су долазили из Чернобиља. Сва документација о лечењу Бугорског одмах је проглашена за државну тајну, такво је време било, Совјетски Савез није дозвољавао да икаква несрећа у вези са нуклеарном енергетиком изађе на видело.
   Али Бугорски је преживео, јер је у питању био уско локално фокусирани зрак. За разлику од Чернобиља или Хирошиме, где су жртве биле озрачене високоенергетским гама зрачењем од главе до пете, Бугорски је добио дозу зрачења са веома малим расејањем. Зрак је ушао кроз затиљак и изашао кроз нос. Практично је прогорео рупу у ткивима главе, али иако му је мозак био оштећен и због тога му је једна страна лица остала парализована, животно важни органи, као што су коштана срж и органи за варење нису били подвргнути смртоносном зрачењу.

Бугорски се вратио на посао кроз само 18 месеци, али је два пута годишње одлазио на прегледе у Москву. Наставио је да се бави науком, одбранио је докторску дисертацију 1980. године, и чак био координатор физичких огледима на протонском акцелератору У-70, где се и догодила несрећа.
   Остали су мали ожиљци на потиљку и лицу, лева страна лица остала је парализована, и изгубио је слух на лево ухо (ако се не рачуна стално присутна, непријатна пригушена унутрашња звоњава). Једно време доживљавао је учестале епилептичне нападе, чак и са губљењем свести, али није било већих последица по његов интелект (осим приметног бржег замарања при дуготрајном умном раду).
   Због политике Совјетског Савеза да се по сваку цену очува тајност свих питања везаних за нуклеарну енергетику, Бугорски је ћутао више од десет година. Његова прича је постала позната тек после несреће у Чернобиљу.
    Анатолиј Бугорски не само да је преживео, већ је и надживео пројекат за који је био коришћен акцелератор, пројекат који је после распада Совјетског Савеза и ускраћеног финансирања прекинут.