Живот пише драме

ГЛАВА ДОЛЕ, РУКЕ ГОРЕ

Оног тренутка када се приземљио у снег, схватио је да нешто није у реду. Да нешто опасно није у реду. Глава му је била забијена у нанос снега, тело је вирило под углом од деведесет степени.

Дуго су шесторица другова с колеџа припремали успон на планину Снефелс у Колораду, САД. Коначно су успели да усагласе и дан, 23. мај 2015. године. Био је то сјајан начин да прославе четворогодишњицу завршетка колеџа.
   Како су у временској прогнози најавили снег за то вече, Камерон Зик је тражио да у успон крену у девет сати ујутру. У то доба није било хладно. Како су се успињали, ливаде прекривене цвећем и олистало дрвеће смењивали су делови на којима је било снега готово до кукова, уз обавезну бљузгавицу по ивици стазе. Набасали су и на висораван потпуно прекривену растреситим снегом. Половина групе била је потпуно неприпремљена за такве услове, па су одлучили да се мање стрмом стазом врате у подножје. Није било важно што нису стигли до врха. Пошли су да се друже и забаве, а врх их свакако чека, за неки следећи успон.
   На путу ка подножју прошли су поред стене високе три метра. Један из друштва се успентрао и схватио да се с ње пружа изванредан поглед на планину и национални парк у подножју. Остала петорица брзо су га следила. Некако су се набили на врх стене, поставили троножац за фото-апарат. Ако се нису попели на врх, макар могу да направе фотографију која ће да изгледа као да је снимљена баш тамо.

Са стене су се спуштали полако, један по један. Мајкл није могао да чека, па је скочио на растресит снег. Дочекао се на страну, а овима на стени то је изгледало много забавно. Чак и пословично опрезном Камерону. Иако је био у кратким панталонама, желео је да се уваља у снег. Загрејаће се када се буду спуштали. Бојажљиво је пришао ивици стене, тражио право место с ког ће да скочи. Када је помислио да га је коначно нашао, једна нога му се оклизнула на парче леда које није приметио. Полетео је, главом надоле.
   Оног тренутка када се приземио у снег, схватио је да нешто није у реду. Да нешто опасно није у реду. Глава му је била забијена у нанос снега, тело је вирило под углом од деведесет степени. Са стране је изгледао као бандера забијена у бетон. Најгоре је било што није могао да помера руке и ноге.
   Урлао је тражећи помоћ. Или је макар покушавао. Сваки пут када би отворио уста, затрпао би их снег. Гушио се. Више није покушавао. Ослушкивао је, очекивао помоћ. Чуо је само смех својих другова. Шта ако му не помогну? Шта ако мисле да се шали? Та мисао га је толико престравила да је остао без ваздуха. Брзо се смирио. Има свега двадесет и пет година, не може тек тако да погине у метар високом наносу снега. Утом је и онај смех с површине престао.
   Осетио је како му глава испливава из снега. Мајкл га је повукао за ножне чланке и извадио на површину. Камерон је смогао снаге да каже друговима да не осећа ништа испод врата и да буду врло пажљиви. Онако наопако, како су га извукли, гледао је своје пријатеље. Стајали су и посматрали га без речи.

Истог тренутка Дру и Бен кренули су низ планину, да потраже помоћ. Мајкл, Шон и Спенсер остали су с Камероном. Мајкл га је полако положио на снег. Баш на оно место које га је минут раније заробило и умало му дошло главе. Потом је легао иза повређеног друга и његову главу и леђа ослонио на свој стомак. То је била једина равна површина коју су могли да нађу у близини. А код таквих повреда најважније је да се кичма не помера.
   Како је дан одмицао и претварао се у вече, стигла је снежна олуја коју су најавили у временској прогнози. Температура је нагло падала. Снег је завејавао непокретног Камерона. Иако готово смрзнут, ништа није осећао, осим да му снег затрпава лице. Мајкл, који је још увек лежао уз повређеног друга, тресао се од хладноће.
   За то време, Дру и Бен су већ стигли до подножја. Налетели су на неког човека који им је позајмио телефон. Позвали су помоћ.
   Горе, у планини, Шон и Спенсер спазили су усамљени бор, недалеко од места незгоде. Деловало је да је довољно велики и разгранат да под њим могу да се сакрију од мећаве. Само, како да пренесу Камерона до дрвета? Сваки покрет може да нанесе велику штету, да погорша повреду. Једино је сам Камерон деловао некако ведрије. То планирање му је макар на неколико тренутака скренуло мисли с повреде.
   Спенсер је извукао врећу за спавање из ранца. Могла је да се надува. Другови су полако учврстили Камеронов врат, потом га врло пажљиво превалили на страну. Потом су ставили надувану врећу под њега. Била је то нека, каква-таква, врста носила. Шон се врзмао по околини, покушавао да ухвати сигнал мобилне телефоније. Када је коначно успео, одмах је позвао њиховог пријатеља, иначе неурохирурга. За дивно чудо, овај се одмах јавио и објаснио им како да пренесу некога с повредом врата.

Још док су ови причали с неурохирургом, Камерона је почела да обузима паника. Као да је осетио клаустрофобију у сопственом телу. Снег му се гомилао на лицу, а није могао да посегне руком и отре га. Као да му је труп био без икакве тежине, као да је тело било туђе. Покушавао је да се смири. Склапао је очи, тонуо у таму. Када би зажмурио, као да би му се ум искључио од парализованог тела.
   Утом су му пријатељи саопштили план. И одмах прионули на посао. Полако, врло полако, подигли су крајеве вреће за спавање. Још спорије су корачали ка дрвету. Гледали су да ни у једном тренутку не направе неки несмотрен или сувишан покрет. Ход од двестотинак метара деловао је као путовање без краја и конца.
   Када су коначно Камерона донели до дрвета, Џош га је прекрио танким ћебетом. Решили су да га греју на смену. Свако се лишио једног дела одеће, које су набацали на Камерона. Двојица су у сваком тренутку лежала склупчана уз повређеног пријатеља, како би га телима грејали. Мењали су се на пола сата, добрано смрзнути. Могли су само да чекају спасилачку екипу.

Камерона су поново опхрвале мрачне мисли. Да ли је ће остати непокретан? Да ли спасиоци стижу? Да ли ће умрети ту, усред ничега, на планини? Није тако замишљао тај час. Урлао је. Псовао. Била је то једна од ретких ствари коју је могао да уради, у таквом стању.
   Пријатељи су покушавали да га умире. Заговарали су га. Камерон је замишљао све оно што га чека када се једног дана опорави. А ако се не опорави? Зурио је у своје руке и ноге. Није их осећао. Ово је потрајало пуних пет сати. Тада су стигли спасиоци.
   Нису донели добре вести. Хеликоптер није могао да слети због олује. Мораће да га снесу до подножја.
   Десет људи смењивало се на склепаним носилима током следећих пет сати спуста низ планину. Камерон је био потпуно замотан у надувану врећу за спавање. Једино му је лице било слободно. А кроз главу су му поново пролазиле грозне мисли. Ако и преживи, остаће непокретан. Нема везе, само да стигне до болнице. Да преживи још неколико сати. Замишљао је лица драгих људи. Ако и остане непокретан, макар ће моћи да прича с њима. Да их гледа. А то није мало.

У подножју су их чекала возила. Два сата касније Камерон је био на операционом столу. Анестезија га је увела у ништавило. Коначно, био је миран, први пут после незгоде.
  Пробудио се у болничком кревету. Није знао колико је времена прошло. Окретао се около. Тек онда је покушао да помери руке и ноге. Није ишло. Сву снагу је уложио да помери макар прст на руци. Када је успео да подигне кажипрст свега један центиметар, није било срећнијег човека од њега.
   Пред њим су били дуги дани борбе да поново прохода. Шест месеци касније био је на ногама. Наставио је са вежбама. Пријатељима је обећао да ће да се врате на планину. Овог пута, до врха.