За читање и уживање - Ерик Никол

ЧОВЕК БЕЗ ЖИВАЦА

Прошле вечери био сам у циркусу. Циркус је био сјајан, али ја нисам уживао. Сувише сам бринуо.

Бринуо сам да играч на високо разапетој жици не падне. Бринуо сам да жонглер нешто не испусти. Бринуо сам и да слонови нешто не испусте. Бринуо сам кад су бициклисти изводили своје вештине, кад су пси имали своју тачку. Чак сам бринуо и због кловнова. Знам ја какав је то притисак кад изиграваш будалу, а нико неће да се смеје.

Циркуски уметници су сви завршили своје тачке без промашаја и задовољно се растурили, али ја сам се при одласку осећао ошамућен. Био сам ошамућен од бриге.

Морао сам да знам да циркус није место за мене. Ја сам најзабринутији човек на свету, такав сам и у најобичнијим ситуацијама. Чак и у цркви бринем да црквењак или црквени ђак, или како се већ зове, не испусти тас с парама. Кад сам на ауто-путу, ја возим за другог таман колико и за себе. Вечерња хаљина без бретела баца ме у дубоко очајање. Живот, у ствари, нуди мало ситуација у којима бих могао да прођем без бриге.

Једном када сам стигао до другог спрата Ајфелове куле, одмах сам морао назад на први. Нека дама је била нагнута преко ограде с ташном у руци. Бринуо сам да би јој ташна могла склизнути, она би се бацила за ташном, ја бих се бацио за дамом и према Галилејевом закону о телима у паду, ташна, дама и ја у том поретку бисмо и треснули о земљу.

У позоришту сам ја главни човек за бригу. Диже се завеса, улази девојка с послужавником на којем је чајни сервис, а ја сам већ сав напрегнут, очекујем тресак. Кад ја будем писао позоришни комад, као што и хоћу можда већ идуће године, потрудићу се да се обезбедим да ни у једној сцени глумац не служи чај, да се не пење на дрво, да не маше ватреним оружјем, да не једе јабуку и да се не игра ножем за папир. Такође бих волео да прерадим Хамлета и да избацим сцену двобоја на крају, јер када то изводе полупрофесионалне трупе, увек бринем да ће неко добити полупрофесионални ражањ у стомак. То бих променио у борбу јастуцима.

С таквом нервном фалинком, балет је за мене права пропаст, поготово ако су мушки трикои сувише тесни. Кад момци излете иза кулиса изводећи grand jet, више бих волео да носе трикое бар за четири броја комотније. За жене и нисам толико забринут. С оним кратким лепршавим сукњицама не могу да се увале у неку баш велику невољу.

Ерик Никол (1919–2011) био је један од најомиљенијих канадских писаца. После Другог светског рата стекао је звање магистра француског језика на Универзитету Колумбија. Као гласовит писац хумористичких комада, добио је место у лондонском Би-Би-Сију, где је писао сценарије за серије. У родној Канади провео је последњих неколико година живота, пишући своју чувену колумну у листу „Ванкувер провинс”.

Не знам какав би израз употребио психијатар за моју врсту забринутости. Као што видите, то је брига за нешто што се није десило, а при томе и за неке друге људе. Зашто бих ја бринуо да ли ће виолиниста да укљешти нос у гудало? Нека га укљешти ако баш хоће! Није то моја виолина.

Има много људи који се не муче никаквим бригама, јер да није њих, не би било ни толико наградних мечева и аутомобилских трка. Мене не бисте ни мртвог видели ни на утакмици ни на аутомобилској трци. Могао бих да изгледам мртав, али у ствари био бих скамењен од бриге.

Једино што могу да кажем у корист филма, то је да ме он штеди таквог менталног кљуцања. Ако неки глумац у филму сруши зид, као у „Самсону и Далили”, на пример, могу бити прилично сигуран да је то захтевао сценарио и да рушење није уследило због слабих кулиса.

Ипак, више бих волео када би то важило и за представе уживо. Јер, моје црте лица готово су се претвориле у орнаментику, а може се десити да опет пожелим да одем у циркус да бих заиста уживао у нечему што нису само дресиране фоке. Дресиране фоке су тако безазлене и тако ниско при земљи да нико не може бити забринут за њих, али може ли неко свој културни живот изграђивати само уз дресиране фоке? Подсетите ме да се забринем и за то.

С енглеског превео Ђорђе Димитријевић