„ЗАБАВНИК” И ЈА, Дејан Алексић, писац

БИО И ОСТАО ЧУДО

Кад год узмем нови број, осетим пријатну дрхтавицу од узбуђења, као онда, у оној трошној и мрачној шупи, поред шкриње пуне стрипова и часописа

Богатство живота мери се бројем чуда која нас окружују. Нажалост, на многа од њих смо се углавном навикли, па их доживљавамо као нешто обично и свакодневно, као што смо се навикли и на сам живот, који је чудо над чудима. Захваљујући способности да се чудимо створили смо уметност, философију, науку... Чуда могу да буду и лична, само наша, зависно од тога шта нам и колико значе. Неки, на пример, наоко обичан предмет за нас може да има посебну вредност, јер га је чудесан стицај околности претворио у ствар вишег значења.
   За мене је, рецимо, Политикин Забавник био и остао чудо. Није ми било више од пет-шест година кад сам са својим другом, имењаком, у његовој шупи открио шкрињу пуну стрипова и разних часописа. Припадала је његовом доста старијем брату. Било је то право благо, а до њега је водила истинска пустоловина. Улазили смо криомице у мемљиву дашчару и за собом опрезно затварали шкрипава врата. Како још нисмо били вешти у читању, сатима смо, шћућурени у полутами, прелиставали брдо шарених хартија тражећи занимљиве слике. Било је ту свега у свачега: спортских журнала, албума са сличицама, аутомобилских ревија... Нама су, наравно, најдражи били стрипови.
   Наша тајна похођења малене шупе трајала су данима, недељама. Брат мога друга сигурно би се љутио кад би сазнао да претурамо по његовој литератури, а тај ризик да будемо откривени само је јачао неодољивост пустоловине. Будући да је оно мало текста у стриповима било исписано латиницом, најпре смо научили да читамо то писмо. С временом, мени је знатижељу све више подгревао један ћирилични часопис. Свака насловна страна била је богато и маштовито илустрована. По фотографијама које сам у њему могао да видим закључио сам да је пун занимљивости, а откриће да унутра има и страница са стрипом још више ме је привукло. Имао је необично име, које је почињало мени непознатим словом.
   „Није то слово”, рекао је друг. „То је број три.” Нисам баш био спреман да му поверујем. Како сам убрзо открио, у питању је било ћирилично слово „З”, а часопис се звао Забавник. Тачније: Политикин Забавник.
   Тако смо се Забавник и ја упознали, и дружимо се непрестано још од тих давних дана. Та дружења најбоља су петком, када се његове препознатљиве насловнице појаве на трафикама.

Међутим, имао сам са Забавником и веома свечаних сусрета, о каквима сам као дете могао само да сањам. Наиме, почетком оне године када је Забавник био тачно двоструко старији од мене (а ви израчунајте које је то године било, ако вам кажем да сам рођен 1972. године а Забавник 1939), изненадила ме је сјајна вест. Јављено ми је да сам добио Награду Политикиног Забавника за књигу Пустоловине једног зрна кафе.
   Било је то време мојих стваралачких почетака у области дечје књижевности. Виђенији писци за децу пре овог догађаја једва да су и чули за мене. Тек сам био објавио другу књигу, а, ето, догодило се да сам награђен највишим признањем које један књижевни стваралац за децу у овој земљи може да добије. Бољу подршку и подстицај нисам могао да замислим. Мој син Андреј, тада петогодишњак, био је поносан што је татина слика изашла у Забавнику. То је била потврда несумњиве вредности у за њега не баш сасвим јасном послу, иако је већ тада у књигама видео добро друштво.

Ново свечано дружење догодило се прошле године. Десет година после прве, уследила је још једна Награда Политикиног Забавника. Овога пута за роман Ципела на крају света. Узбуђење није било ништа мање. Добити два пута ово признање изузетна је реткост. У међувремену сам још једном постао отац, али Теодора је сувише мала да буде поносна. Тачније, у време доделе награде још је овладавала умећем ходања. То је оно доба када су чуда жива свуда око нас.

   Дејан Алексић (1972), песник и стваралац књижевних дела за децу, прозних, песничких и драмских.
   Аутор је осам књига песама, за које је добио бројне угледне награде. Посебно је значајан као аутор књижевности за децу и младе. У тој области објавио је петнаестак књига и за њих добио сва значајна књижевна признања, међу којима су награде „Политикиног Забавника”, „Невена”, Змајевих дечјих игара, „Доситејево перо”, „Плави чуперак”, награда Сајма књига у Београду, Сајма књига у Бања Луци – „Гомионица”, „Раде Обреновић”, међународна награда „Мали принц” и друге.
   Стихови и проза за децу овога аутора заступљени су у читанкама и лектири за основну школу.
   Гостује као писац широм наше земље, али је био гост и на многим фестивалима у иностранству (Француска, Немачка, Шведска, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора...)
   Живи у Краљеву, где ради као главни и одговорни уредник Издавачке делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани”

   Понекад ми се чини да нам је то највећа дужност: да се очувамо у способности да препознајемо чуда око себе. У свету, оваквом какав јесте, то бива све теже, па је тај племенити задатак све захтевнији. Срећом, нисмо у том послу усамљени. Понекад су ту пријатељи, најчешће породица, али највећа помоћ стиже из давних дана детињства, као ехо и сенка првих чуда која су нас зачарала у освит живота. Једно од њих, како већ поменух, за мене је Забавник. Кад год узмем нови број, осетим пријатну дрхтавицу од узбуђења, као онда, у оној трошној и мрачној шупи, поред шкриње пуне стрипова и часописа.