За читање и уживање - Миливој Предић

АУТООДБРАНА

За прву увреду краља Нушић је одлежао у Пожаревцу годину дана затвора. Али 1911. године, под владом краља Петра Великог Ослободиоца, Нушић је био оптужен опет за увреду краља. Овај случај био је утолико више чудан што га је краљ Петар волео и често призивао к себи.
    У то време Нушић је био уредник дневнога листа „Трибуна” и у њему, у тринаестом броју од 26. новембра 1910. године, написао уводни чланак „Народ и династија”, у коме је изразио жељу да краљ сам реши питање својевољног повлачења принца Ђорђа, са којим је краљ Петар, из очинских разлога, отезао, и да не баца то питање у народ и у јавност, јер ће нам бити сваки његов наследник, који иде његовим путем, мио и драг. Кад уме да решава државна питања, свакако ће умети решити и то своје породично питање.
    Државни тужилац нашао је у томе чланку „увреду Величанства” и Нушић је службено оптужен.
   Некако се десило да те и идуће године буде много разних манифестација, конгреса. У то време баш пао је и Први свесловснски новинарски конгрес, па прва изложба југословенских ликовних уметника. Разуме се да је у све те приредбе био уплетен и Нушић као неизбежни режисер свих службених и националних приредаба. Настала су одликовања, која ни њега нису могла избећи. У томе међувремену, између оптужбе и суђења, Нушић јс добио два ордена: Белог орла и Светог Саве.

Дошао је дан расправе. Наши листови објавили су неколико дана раније да ће се овај претрес одржати. „Пријатељ и помагач краљев оптужен за увреду краља” – гласио је наслов белешке у једноме дневноме листу. Тај парадокс привукао је у судницу велики број публикс. Нушић се бранио сам. Државни тужилац чита чланак и оптужбу и добија Нушић реч:
    „Господо судије”, рече, „молим вас, право да вам кажем, ја не знам зашто сам управо изведен данас пред суд. Ко мене у ствари тужи? Ко се нашао увређен? Државни тужилац каже да сам нанео увреду краљу у моме чланку у ’Трибуни’. Добро, ја нећу да поричем да по вашем мишљењу ту има увреде, мада ја то сматрам као пријатељски савет. Али кад сам оптужен за увреду краља, значи да је краљ много љут на мене, бар тако ви кажете...
    Е, видите, а ја имам непобитне доказе да он није нимало љут на мене, напротив. Откако сте ме ви оптужили, па до данас, прошло је више од годину дана и за то време краљ ми је дао два ордена, а не даје се орден човеку на кога је краљ љут! Па што се онда љути господин државни тужилац? Има ли ту логике?”
   У публици смех. Председник опомиње Нушића на пристојност и тражи да ствар узме озбиљно.
    „Ја говорим потпуно озбиљно”, продужио је Нушић. „Ако збиља закони ове земље траже да ја будем осуђен, па... Ја ћу се покорити. Али ја ћу вам, господо судије, предложити једну ствар. Има ту један излаз, па да се све лепо сврши. Нудим краљу поравнање: нека краљ повуче тужбу, а ја ћу му вратити ордене, ето!”

У публици и међу судским чиновништвом смех. И сам председник једва га уздржава, па одједном и он прште и брзо се повуче са судијама да донесе пресуду.
    Нушићу није помогла шала: осуђен је на три месеца затвора. Када му је саопштена пресуда, Нушић је узвикнуо:
    „Па није много, један менични рок!”
   Нушић није одлежао затвор за ову друту „увреду краља”, јер је наишао рат и прогутао акта. Али некако одмах после суђења једнога дана краљ Петар затражи од Министарства иностраних дела да му пошље некога који би му могао дати обавештеља о избору васељенског патријарха у Цариграду, јер је то питање онда било на дневноме реду. Министарство му упути Нушића, који је био добро посвећен у то питање. На аудијенцији, која је била предвече и трајала доста дуго, Нушић је давао краљу детаљне информације, али како цела консултација није била довршена, краљ спусти руку Нушићу на раме и рече му:
   „Слушај, остани код мене да вечераш, па ћемо продужити разговор.”
   После вечере, у интимнијем разговору, краљ рече Нушићу:
   „Чујем да те петљају за оно што си написао... О, брате, што те дирају? Ти си оно поштено написао и ја се потпуно слажем с тобом.”