Живот пише драме

АУТОМОБИЛ КАО ВАТРЕНА ГРОБНИЦА

Возило је слетело с пута и готово се обмотало око дрвета. Возач је остао у кабини, заробљен смрсканим деловима. Пламен се приближавао...

Тог 15. јула 2017. године тридесетпетогодишњег Демијана Лангвела из Вејда у Мејну, САД, пробудио је тресак. Помислио је да сања. Погледао је по соби, све је било на свом месту. Окренуо се на другу страну и наставио да спава. Или макар да дрема. Свега неколико секунди касније уследило је нешто што је опасно наликовало екплозији. Сада је Демијен већ био прилично сигуран да не сања. Да није експлодирало нешто у кући? Придигао се, протрљао очи. На сату је стајало 8:15. Утом је у собу утрчала и његова девојка. Она је устала нешто раније. Чула је ударац, потом и експлозију, док им је спремала кафу и стуштила се право у спаваћу собу.
  Успут је загледала и остале просторије. На сву срећу, ништа у кући није одлетело у ваздух. Демијен је отворио прозор. Одмах их је запахнуо смрад паљевине. Негде је нешто горело, прилично близу. То им је говорио и густ црни дим. Неколико секунди касније девојка му је показала вероватни извор дима. Готово пет стотина метара од њихове куће вио се стуб дима а ветар га је носио ка њима. Само, нису баш најбоље видели шта га проузрокује.

У клопци

   Обоје су се стуштили низ степенице и изјурили у двориште. Тек двестотинак метара даље схватили су шта је запаљено. Некакав аутомобил ударио је у дрво и сада је горео. Демијан се вратио у кућу, дограбио кофе, напунио их водом и потрчао ка возилу. Девојка је напунила још једну кофу и потрчала за њим.
   Призор који су видели готово да их је укопао у месту. Аутомобил је био малтене обмотан око дрвета. Мотор је горео. Двоумили су се да ли да уопште прилазе. Вероватно ће и резервоар убрзо да експлодира. А тада им не би ваљало да су у близини. Демијан никада није видео тако нешто. Аутомобил готово да је био подељен на два дела од ударца. Дрво као да је израсло из возила. Тешко да је ико могао да преживи такав ударац. Да ли уопште да ризикују и прилазе?
   Демијан није дуго премишљао. Схватио је да туда пролазе деца, да може још неко да наиђе. Потрчао је ка аутомобилу-буктињи. Две кофе воде нису допринеле да се ватра смањи, као да је сипао бензин на ватру. Схватио је да гори све. Узео је канту од девојке, и ту воду сасуо у пожар. Поново ништа. Врелина је била толика да су морали да се помере неколико метара.
   Тек са те даљине Демијану се учинило да види неког у аутомобилу. Није знао да је у кабини шеснаестогодишњи возач Квентин Томпсон, видео је само лице припијено уз стакло на вратима возача. И могао је да види агонију на том лицу. Ватра је већ стигла до предњих седишта. Тај унутра има још мало времена. И живота.
    Поново је потрчао ка колима. Ухватио се за кваку на вратима, али није успео да их отвори. Од удара су се заглавила. Метал је био врео, пекао га је по шакама. Демијан се није обазирао. Онај изнутра ударао је неко време по прозору, али није имао снаге да поломи стакло. Онда као да је одустао. Клонуо је. Као да се цела кабина напунила димом.
   Демијан је тада покушао са задњим вратима. Како ни њих није успео да отвори, ногом је разбио стакло. Дим је покуљао напоље. Покушао је да уђе на задње седиште. Или оно што је од њега остало. Једва је успео, сав исечен крхотинама прозорског стакла. Утом је и Квентин дошао себи. Запомагао је и покушавао да се ослободи. Молио за помоћ. Поново покушавао.
   Док га је Демијан вукао, овај је још јаче урликао. Тек тада је схватио да су му ноге заглављене испод смрскане инструмент-табле. А још је везан појасом. Од девојке је затражио да отрчи до куће и донесе неки нож, први који јој падне под руку.
   За то време покушавао је да ослободи Квентина или да му макар мало олакша. Освртао се по ономе што је остало од кабине, покушавао да помери извитоперене делове. Ништа није могао да мрдне, ни за центиметар. Мораће да вади Квентина. Дим га је све више гушио. Готово да се онесвестио од врелине. Пренуло би га Квентиново урлање, а никако није успевао да га ослободи.
   Утом је стигла девојка и кроз прозор протурила нож. Демијан је зграбио сечиво. Махнито је секао појас. Толико, да је посекао и Квентина. То им је у том тренутку била најмања брига.

На крају – медаља

   Коначно, појас је попустио. Демијан је одбацио нож и дограбио страдалника. Овај је тек тада заурлао. Сваки покрет му је наносио стравичан бол. А Демијан га је вукао из све снаге и чупао га из смрскане кабине. Центиметар по центиметар, али је успевао да га помери. Није се обазирао на крике младића. Морао је да га извуче што пре. Ако не успе, обојица лете у ваздух. Више није питање минута када ће аутомобил да експлодира, већ секунди.
    Вукао је, пуштао, поново вукао. Нека и остане без ногу, али жив. То је најважније. Осетио је да иде мало лакше, као да је изувијани лим почео да попушта. Већ су горели и пластични делови у кабини. Инструмент-табла се топила, врела пластика капала по Квентиновим ранама. Онесвестио се од бола. Демијану је тада било макар мало лакше. Грабио га је испод пазуха, извлачио. Пришла је и девојка, да помогне. Гушили су се, кашљали, али су извлачили повређеног. Неколико секунди касније, био је слободан.
   Демијан га је ставио на леђа и однео далеко од аутомобила. Срушио се под теретом. Био је потпуно исцрпљен. Утом су чули сирене. Ватрогасци, које је неко позвао, убрзо су гасили пожар. А Квентин је дошао себи тек кад су га ставили у возило Хитне помоћи. За дивно чудо, смејао се.
   Неколико недеља касније, пустили су га из болнице. Демијан Лангвел нагутао се дима, па је провео дан у болници. Осим тога, добио је и неколико убоја. И Карнегијеву медаљу за хуманост и храброст.