АРТ

АРТ РАЧУНУВО

Ако бринете да би вештачка интелигенција могла да заузме и ваше радно место, наставите да читате.

Када се нађемо пред правим уметничким делом, то је искуство много веће од пуког уживања. Сваки потез кичице, свака следећа нота, одабрана реч, спушта нас дубље у свет уметника и његову борбу с осећањима. Зато су уметници јунаци наше цивилизације, својеврсни мученици који жртвујући се уместо нас преживљавају буре осећања, прерађујући их у облике које ћемо ми – без штетних последица и ризика, из удобности фотеље, сале или галерије – моћи да проживимо и тако проширимо видике. Дела лишена те људске потребе за изражавањем и разменом, сведена на пуку занатску вештину, обично сврставамо у категорију „кич”. Макар је тако било до сада...
  Пре само неколико месеци, прву награду на конкурсу Годишњег сајма државе Колорадо вредну 300 долара добио је дизајнер видео-игара Џејсон Ален за слику „Позориште свемирске опере”. Вест би прошла незапажено да није реч о нечему што се догодило први пут у повести човечанства. Наиме, Ален није слику створио сам, већ је то по његовим упутствима учинио програм вештачке интелигенције (ВИ) „Мидџурни”, специјализован за превођење текстуалних упутстава у слике израђене у стилу по избору корисника. Слика је очигледно код уметничког жирија прошла сликарски „Тјурингов тест”, приказујући уметнички дар „једнак људском или неразлучив од њега”, и иза себе оставила разне разочаране сликаре у прашњавим атељеима.
   Да ли ће вештачка интелигенција (ВИ) на крају у потпуности заменити уметнике? За сада са сигурношћу можемо да знамо да је жири Сајма у Колораду пустио духа из лампе, и да се он никада више неће вратити у њу. Питање је само да ли је у питању лампа или Пандорина кутија.

Жртве и јунаци напретка

    Уметност коју ствара ВИ заправо су програми који су машинским учењем, помоћу десетина милиона слика, обучени да производе нове слике по задатим параметрима. „Дали” („Dal-E”) је вероватно најпознатији програм за стварање изворних слика. Пуштен је у рад средином 2022. године и вероватно сте већ приметили нека његова дела која људи постављају на друштвене мреже: „Плишани меда једе чоколаду у свемиру у стилу Пикаса” или „Љута мачка седи на гомили књига у пећини гоблина у стилу фотографије”.
    Уз „Далија”, омиљени „сликари” су и славом овенчани „Мидџурни” и „Стејбл Дифјужн”. Сви раде на исти начин – корисник уноси језички опис онога што жели, а затим алгоритам ствара бројне слике. Затим је могуће додатно дорадити неку од слика, направити нове варијанте на исту тему или у делићу секунде променити уметнички стил.
    Када је у 19. веку измишљен фото-апарат, људи су помислили да ће то бити крај сликарства. Ако свако може потпуно верно да прикаже лепоту предела или неке даме камером за свега сат-два посла, зашто би морао да плаћа сликару много више да месецима слика исту ствар? Наравно, сликарство није умрло, већ је узвратило ударац импресионизмом, експресионизмом, надреализмом, кубизмом, апстракцијом… Фотографија је наставила свој пут као самостална уметност – постала је нови начин на који људи изражавају креативност, створивши успут и филм као нову уметност. Можда ће и уметност коју ствара ВИ истиснути неке савремене уметнике на начин на који је фотографија десетковала портретисте, али никада неће моћи да их уништи.
    Требало би размислити и о томе шта је донео развој у неким другим областима примене ВИ. У шаху је развијена до тачке у којој човек више не може да се мери с њом. То ипак није спречило људе да наставе да играју шах и да уче од ВИ како да побољшају своју игру. Мало је вероватно да ће људи престати да сликају само зато што то сада може и технологија. С друге стране, начин на који уметници раде може да буде измењен под утицајем вештачки интелигентних система, а креативни сектор – нарочито индустријски дизајн и илустрација – веома брзо би могао да укључи ВИ у посао.
   Из пословне перспективе, употреба „Мидџурнија” је много исплативија од плаћања дизајнера или илустратора, те постоји бојазан да би многи од њих убрзо могли да потраже пословну срећу на другим местима. Часопис „Економист” је за насловну страну у јуну ове године искористио слику коју је створила ВИ. Ипак, илустрација и дизајн су много више од пуког стварања слика на основу упутстава. За доношење креативних одлука у дизајну нису без разлога задужене особе обучене за то. Једно је насликати слику, а друго одредити каква је слика потребна, које боје би требало користити, шта би на њој требало нагласити да би се постигао циљ, прилагођавати је да би уредник био задовољан – а ту је и лични печат који издваја уметника и доноси углед часопису или производу.
    Вероватније је то да ће уметници и дизајнери почети да користе ВИ програме као нови алат, за стварање скица и замисли, пре него што почну да стварају коначно дело или ручно дорађују машински створене слике. Нешто попут архитеката и њихових дизајнерских програма. Брзина и свестраност оваквих алгоритама омогућава брже испробавање различитих стилова и приступа теми без потребе да се дело сваки пут ствара од нуле. На исти начин на који је ВИ навела људе да размишљају и играју шах другачије, могла би да уради исто за дизајн и илустрацију, тако што ће послужити као надахнуће или полазна тачка за нове замисли. Даљим развојем, машинска креативност би могла да се покаже као веома различита од људске, те да у сарадњи с уметницима донесе неке занимљиве резултате.

Мајмун за писаћом машином

   У крајњој линији, велики недостатак са којим се програми вештачки интелигентних неуронских мрежа за сликање суочавају јесте то што своје „надахнуће” могу да црпе само из уметности коју су људи већ створили. Алгоритми могу да подражавају стил ренесансних сликара, надреалиста или кубиста, али никада не би могли сами да смисле те стилове, нити неки нови који још не постоји. Технологија по којој раде не допушта им да створе сопствени уметнички покрет или стил.
     Ту се долази и до највеће препрека са којом се ВИ суочава: уметничка дела одражавају људско искуство. Француски математичар Емил Борел је одавно изнео „теорему бесконачног мајмуна” по којој ће мајмун – ако довољно дуго удара по писаћој машини – на крају исписати сва Шекспирова дела. Али то га неће учинити Шекспиром. Људи користе уметност као начин да разумеју једни друге и свет, и као начин за међусобно повезивање. Машине подражавају, комбинују и стварају уметност случајно, а не са људском намером и потребом. Иако резултати некада могу да одузму дах, ВИ програми за сликање нису ништа значајнији од мање или више спектакуларних епигона. То су мајмуни који су научили како да ударају по машини тако да им газде буду задовољне.