Живот пише драме

ЗЛО ИЗ СУСЕДНЕ КУЋЕ

Шта учинити кад вам се у комшилук досели породица која почне свима да загорчава живот

Едвардсвил је смештен на обали реке Канзас, близу Канзас Ситија. То је мали град, сасвим обична варош у којој се мирни грађани међусобно добро познају.
    Кад се, 1999. године, доселила Дона Осуна са кћерком Кармен, Стефани Ајкоф, из куће поред, однела им је колаче да им пожели добродошлицу. Дона Осуна, ниска жена јаке грађе, црне косе прошаране седим власима, није позвала Стефани да уђе у кућу. Само је, с врата, кратко објаснила да у граду у ком је живела више није могла да подноси галаму деце, пошто је становала поред основне школе.
    Грађанима Едвардсвила није требало много да би схватили како је Дона веома чудна – брзо би се изнервирала и заподенула кавгу. Сметала су јој деца која су се играла на улици у близини њене куће, жалила се ако јој неки малишан бициклом пређе преко травњака, планула би ако се неко приближи њеној кући. Временом се њена нетрпељивост претворила у отворени рат. Жалила се властима на све и свакога.
    По речима Лесли Траут, Осуна је почела да им загорчава живот истог часа када су се она и њена кћерка уселиле у кућу поред. Једног дана Леслин тринаестогодишњи син Џереми вратио се кући дрхтећи од страха. Испричао је мајци да је на тренутак застао на Осунином травњаку, али из куће је излетела Кармен и најпогрднијим речима на њега осула паљбу.
  Лесли је одмах отишла да се извини комшијама. Збунила се кад јој је Кармен, цептећи од беса, саопштила да свог сина опомене да никад више ни на пушкомет не приђе њиховој кући, иначе ће напујдати псе на њега.
   Леслин супруг Џес покушао је да задржи добросуседске односе.
  – Кад сам на улици срео Дону Осуну, покушао сам да јој објасним како мој син није имао намеру да их увреди или угрози. Дона ме није ни погледала и спуштене главе прошла је поред мене дајући ми до знања да не прима извињење.
    То је био тек почетак. Тада још нико није слутио шта следи. Многи су тврдили да се такве чарке догађају свугде и да на то не треба обраћати посебну пажњу. Једино је Лесли Траут од самог почетка наслутила да се Дона понаша као да жели да се сукоби са свима у Едвардсвилу. Нажалост, Лесли је била у праву.

За Дан независности, као и годинама раније, Ајкофови су приредили роштиљијаду у башти испред своје куће. Џим и Стефани Ајкоф, угледни грађани мале вароши, позвали су око седамдесет особа. Стигле су им у госте породице које су, као и они, имале децу. Док су се малишани купали у базену или су се уз гласну музику играли на травњаку, одрасли су бодрили Џима Ајкофа и још неколицину његових пријатеља који су спремали роштиљ. У сумрак је небо изнад Ајкофове куће осветлио и велики ватромет.
    Породица Осуна није била позвана. У једном тренутку Дона је излетела из куће и почела да виче што је узнемиравају. Није вредело што су сви настојали да је смире објашњавајући да је празник. Као да су је тек тада подболи. Претила је да ће, уколико се убрзо не утишају, изаћи с пушком и показати им ко је газда у крају. Ајкофови нису имали куд, позвали су полицију која је ухапсила и Кармен и Дону Осуну због изречених претњи.
Чим су пуштене из притвора, још више су се помамиле. Дона се за сваку ситницу жалила полицији. Чак је обавестила службу социјалне помоћи да треба да се позабаве породицом Траут јер они, наводно, злостављају своју децу. Иако се претпостављало да су то лажне оптужбе, психолози и социјални радници, како закон налаже, морали су да испитају случај. Сваки пут би се потврдило да није било разлога за оптужбе.
     Пет месеци је прошло док се утврдило да Кармен и Дона Осуна морају кривично да одговарају због претњи на Дан независности. У току суђења још много тога додатно се разјаснило. Као сведоци су се појавили и суседи из куће поред породице Осуна пре него што се доселила. Сви су потврдили да су с Кармен и Доном имали исте муке јер су их обе лажно оптуживале што малтене уопште ходају поред њихове куће. Један од сведока рекао је да је Дона једног дана изашла с пушком и уперила је у њега и његово дете.
    Порота је после осам сати већања донела одлуку: Кармен и Дона Осуна проглашене су невиним.
   Сви су били збуњени. За Траутове то је била последња кап која је прелила чашу. Не желећи да губе снагу и нерве у неравноправној борби, решили су да се одселе.
    Дона Осуна тада се још више окомила на породицу Ајкоф. На вратима Џима и Стефани Ајкоф почели су све чешће да се, уз пријаву, појављују чувари закона, психолози и социјални радници, људи из Друштва за заштиту животиња.
    – Људи из социјалне службе, с потписаним налогом, долазили су у нашу кућу и налагали деци да се скину да виде да ли по телу имају модрице јер их ми наводно бијемо каишем и корбачем – изјавила је Стефани Ајкоф. – Претурали су по кухињи и тражили шта имамо од хране, јер су добили пријаву да их изгладњујемо.

Кад је у марту 2002. године Стефани Ајкоф одлучила да се кандидује за градоначелника, Осуне су почеле нови психолошки рат. Цепале су њене плакате, или би их ишарале. И Ајкофови су се осећали као затвореници у сопственом дому. Још више је патило њихово троје деце – више нису смели да изађу ни пред кућу да се играју, престали су да возе бицикл и да се купају у базену.
    Оног дана кад је Стефани, већином гласова, постала градоначелница Едвардсвила, на врата су јој покуцали инспектори Еф-Би-Аја. Морали су да провере пријаву да су Ајкофови расисти јер Кармен и Дону желе да протерају из града само зато што су оне хиспаноамеричког порекла. Испоставило се да ни та пријава нема никаквог основа.
    Онда се догодило нешто што Ајкофови нису могли да предвиде ни у најстрашнијим сновима. Стефани је с децом била на излету изван града, а Џим је остао код куће. Кад се пробудио и изашао пред кућу да узме новине, на отирачу је нашао пакет. На печату је видео да је послат из суседног града.
    У пакету се налазила непотписана честитка с најбољим жељама Стефани за посао градоначелнице, упакована чоколадна торта, крофне и боца пића. Џим је био збуњен. Његова супруга била је градоначелница већ више од годину дана и питао се ко јој шаље закаснелу честитку.
    Окретао је у руци флашу и приметио да је отварана. Онда је телефоном позвао полицију.
    Неколико дана касније позвао их је инспектор Алвин Доти и веома узбуђеним гласом саопштио да је неко покушао да им угрози живот. Саветовао им је да се на извесно време преселе код некога. Наредних шест недеља провели су код пријатеља. Кући су се вратили средином јуна, решени да више не узмичу.
    -Вратили смо се у свој дом, да га одбранимо – објаснила је Стефани. – Није добро да деца мисле како се треба предати без борбе.
    Наиме, испитивања стручњака показала су да су и посластице, као и пиће у пакету непознатог пошиљаоца садржали отровну дозу калијум-хидроксида и антифриза. Истрага је утврдила да је пакет послала Дона Осуна.
    Полиција је ухапсила Дону Осуну и Ралфа, човека за кога се у међувремену удала, под оптужбом за покушај убиства. Кад су положили кауцију у суду, и Дона и Ралф пуштени су на слободу до почетка суђења. Окупљеним новинарима рекли су да су невини и поновили да су се на њих Ајкофови окомили из расистичких побуда.
Пошто је знала да може да буде осуђена на казну од двадесет година, Дона се изјаснила као крива, али не за случај Ајкоф, већ за неки пређашњи. Њен супруг, исто тако је признао да је крив, за случај из прошлости.
    Дона је добила осамнаест, а њен супруг шест месеци условне казне. Морали су да се иселе из Едвардсвила и да се више никад не врате у тај град.
   Грађани Едвардсвила били су љутити што су Дона и Ралф прошли готово без икакве казне. Не зна се у ком граду живе, али у Едвардсвилу су сви одахнули. Посебно Стефани и Џим Ајкоф и њихова деца.