Лепота у несавршености

ЗЛАТНЕ ЗАКРПЕ

Јапанском вештином поправљања поломљене керамике лаком помешаним са златним прахом намерно се истичу оштећења и пукотине на предмету, као део његове историје

Постоји више легенди о томе како је настало умеће кintsugi („спајање златом”), познато и као кintsukuroi („поправка златом”). Једна од њих каже да је крајем 15. века шогун Ашикага Јошимаса послао оштећену посуду за чај у Кину како би је тамошње занатлије поправиле. Враћена му је закрпљена металним спајалицама, па иако је могла поново да се користи на око је деловала прилично ружно. То је подстакло јапанске мајсторе да осмисле бољи и лепши начин за поправку чајних посуда. Оно што је почело као занатска вештина прерасло је у посебан начин гледања на живот и свет.

Наиме, кинтсуги има сродности с јапанском wabi-sabi филозофијом. Насупрот раскоши, украса и материјалног богатства, према ваби-сабију лепота је у несавршености, једноставности, непостојаности и непотпуности. Сам назив овог филозофског учења није лако превести – првобитно је означавао отуђеност, оскудност, усамљен живот у природи, далеко од друштва. Почев од 14. века име добија позитивнија значења: „ваби” се повезује с једноставношћу, свежином, мирноћом, како предмета у природи, тако и оних који су настали људском руком, а „саби” означава лепоту и спокој који долазе са годинама, када су на предметима видљиве промене боје и текстуре, оштећења, као и поправке.

Вођени оваквим погледом на свет кинтсуги мајстори почели су да стварају непоновљива уметничка дела. Када у руке узму поломљену или оштећену керамику, прихватају је са свим знаковима трошења. И грешке постају део лепоте. За њих ломљење предмета не значи да он више нема сврху. Зато, не само да се не труде да сакрију ожиљке и пукотине на посудама, већ их намерно истичу. За њих је то симбол прихватања прошлости и промена, било да је у питању предмет, биљка или човек.

Постоји неколико начина на које се примењује ова вештина. Неки мајстори користе златни прах и лак да споје делове посуде уз незнатно испуњавање пукотина. Други начин подразумева да се, тамо где делови више не постоје, они поново праве од смесе лака и златног праха, а у трећем поступку се на место делова који недостају стављају слично (али не потпуно исто) обликоване закрпе. У стара времена занатлије су користиле посебан уруши лак од смоле кинсеког лаковог дрвета (Toxicodendron vernicifluum). Смола је изузетно отровна док се не осуши, али сасвим безбедна и веома постојана када се стврдне. Напретком технологије као лепак су почели да се користе и други материјали.
   Поправљене посуде по лепоти често надмашују њихов изглед пре оштећења. Зато се дешавало да их љубитељи керамике намерно ломе само да би после крпљења добиле нови сјај. А сваки предмет спојен златом има своју историју и јединствен изглед који се разликује од свих осталих. Техника која је донекле сродна јапанској вештини је спајање керамичког посуђа металним копчама, коришћена у древној Кини, Русији, Енглеској.

Од времена када је почео да се развија, па до данас, са кинтсугијем су се постепено упознале и западне културе па на тржишту могу се нађу кућни украси рађени у овом стилу. Иако никада није истицан као засебна уметничка форма, предмети поправљени златом приказани су на више изложби у великим музејима као што су Музеј уметности Метрополитен у Њујорку и Смитсонијан у Вашингтону.

Број: 3527 2019.
Аутор: С. Л.