Живот пише драме

ЖИВИ МОСТ ПОД ЗЕМЉОМ

Испод заглављене кабине лифта била је само празнина, окно дубоко шест стотина метара. У кабини двадесет и један човек…

Док је трчао ка лифту, тридесетједногодишњи Марио Кокрел стављао је шлем на главу, грчевито стискајући торбу с ручком. Успео је да стигне и угура се у кабину. Врата су се затворила. Огласило се звоно, а кабина натрпана рударима започела је своје шеснаестоминутно спуштање у дубину рудника злата у Велкому, у Јужноафричкој Републици. Прошло је осам сати увече 23. марта 1993. године.
   У кабину се нагурао двадесет и један рудар. Мрак су секли само снопови лампи с њихових шлемова. Десетак минута возили су се у тишини. Одједном, кабина се затресла и зауставила.
   Раси Еразмус, који је руковао лифтом, није се уплашио. Дешавало се, с времена на време. Рекао је колегама да мирују, лифт ће да се покрене за минут или два. Марио није био сигуран у то. Чуо је неки чудан звук из окна изнад. Онда је нешто ударило по крову кабине. Убрзо су могли да виде сајлу. Откинула се. Било је питање времена када ће да се сурвају у преко шест стотина дубоко окно лифта.
   Марио се пробио до врата. Шапнуо је Расију да морају да изађу. По сваку цену. На силу је отворио врата и извирио. Лампа је осветлила голи бетонски зид окна. Од зида су га делила два метра. С десне стране је угао кабине, с леве ништа. Настављала су се окна за шест других лифтова. Ипак, имали су среће. Кабина се зауставила баш код једног испуста у зиду. Управо ту је Марио спустио стопало.
   Грчевито се држао за неравнине у зиду и повлачио се по испусту. Када би наишао на камење, шутнуо би га у амбис. Није чуо да је ишта пало на дно. Коначно, стигао је до задњег дела кабине. Напипао је цеви. Ишле су нагоре, водиле ка излазу из окна.



   Једва да би се одважио да погледа доле. На сваких пет метара био је један испуст, а на шездесет платформа која је водила до разних нивоа рудника. Али, у ноћној смени нигде није било рудара. Само они у лифту. Поново је чуо чудан звук. Када га је препознао, претрнуо је од страха. Теретни лифт, заправо платформа натоварена цементом, спуштао се у суседном окну. Они одозго су га рутински спустили, нису ни погледали шта се дешава с првом кабином. Ако у пуној брзини само додирне њихову кабину, повуче откинуту сајлу, њихове рударске каријере завршиће се на дну окна. А онда је уочио нешто што није до тада.

Свега два метра испод заглављене кабине био је један тунел. Марио се сетио чему служи. Унутра су телефон и аларм. Ако успе да га притисне, прекинуће довод струје и платформа ће да се заустави. Хиљаду пута су то радили на вежбама. Само, ово није била вежба. Како да стигне до тунела?
   Поново је загледао цеви. Већином су биле превише широке да би могао да их обухвати и спусти се. Погледао је мало боље. Била је ту једна, мало ужа, прекривена блатом. Дограбио ју је. Није било времена да се полако спушта. Једноставно је опустио стисак.
   Осетио је како клиза низ цев. Поново ју је стегао, како би мало укочио. Огулио је кожу с дланова, али није обраћао пажњу. Поново се пустио. Секунд или две касније осетио је чврсто тло под чизмама. Био је на улазу у тунел. Одбацио се од цеви и грозничаво гледао около. Једва да је угледао аларм. Кутија је била готово потпуно прекривена прашином и блатом. У два корака се нашао поред ње, руком разбио стакло и притиснуо дугме. Трен касније чуло се стругање метала. Онај теретни лифт се зауставио, свега метар од кабине у којој су биле његове колеге. Нашао је и телефон. Урлао је у слушалицу да надзорник не укључује струју. И да не дира ништа.
   У кабини, Раси је често погледавао низ окно. Приметио је сноп светла. Потом се Марио допентрао до кабине. Када је ушао, покушавао је да смири колеге. Све ће да буде у реду, искључена је струја. Само још да изађу. Смислио је како, нека га прате.
   Поново је искорачио и дограбио ону блатњаву цев. Полако се спуштао. Свега метар испод кабине лампа је осветлила нешто од чега се следио. Једна од шина по којима лифт клиза у окну се искривила. Угао кабине држао се на једној избочини. Свега центиметар метала и неколико шрафова држало је кабину над амбисом. Брзо се успентрао назад до кабине.
   Објаснио је колегама да могу да се сурвају сваког тренутка. Само нека га следе, немају много времена. Цев ће издржати, само да се спусте. Нико да се помери.
   Марио је дограбио најситнијег рудара. Ухватио је цев једном руком, другом колегину јакну. Повукао га је са собом. Рудар је вриштао. Трен касније, Марио се вратио на платформу и песницом ударио човека у стомак, да га дозове памети. Потом га је поново дограбио за јакну и повукао. Држао га је уз себе.
   Човек је од страха дограбио Мариа око врата. Овај је опустио стисак на цеви. Клизали су. Сада се и човек држао за цев. Неколико секунди касније, били су надомак доње платформе. Само још да се одбаце и доскоче. Рудар није смео да се пусти. Марио је урлао на њега. Само нека ради исто што и он. Морају да се пусте у истом тренутку. Човек се тресао.

Када је Марио дрекнуо, рудар се нагонски пустио. Доскочили су. Тек што се уверио да је човек на сигурном, Марио се поново пентрао уз цеви.
   Следећи је био Јан Бојс. Марио га је натоварио на леђа и полако се спуштао. Непрестано је га је упозоравао да не гледа доле. Некако су стигли до доњег нивоа. Само, Бојс је био превише тежак да би заједно скакали. А није могао да га пребаци тек тако. Онда се сетио нечега што је често радио у војсци, за опкладу. Направио је људски мост.
   Док се Бојс држао за цев, Марио се пустио и руком дограбио ивицу тунела. Извукао се до рамена. Стегао је све мишиће и процедио да Бојс четвороношке пређе преко њега. Овај се нећкао. Сумњао је да ће људски мост да издржи тежину. Марио га је бодрио. Коначно, Бојс се одважио и четворношке прешао.
    Када су остали видели да су двојица њихових другова на сигурном, одважили су се на спуштање цевима.
   Арон Коце спустио се на Мариовим раменима. Табо Патсоан грабио је дрхтавим рукама цев док му је Марио држао ноге. Сада није била тешкоћа да прескоче на платформу доњег нивоа. Многе руке чекале су да их дограбе и помогну.
   Марио је на сигурно пребацио тринаест колега. Шеснаест пута се пео до кабине и спуштао до доњег нивоа. Цев је била клизава од његове крви. Два верања и спуштања касније, руке су почеле да му се неконтролисано тресу. Као да је у огуљеним шакама држао врело камење. Када се зауставио, да одахне, чуо је како га колеге дозивају. Они из кабине. Није смео да одустане.
   Придигао се снагом воље. Оне физичке једва да је остало. Попео се и спустио још неколико пута. Као да није осећао умор. Рукама је грабио цеви, хватао колеге, спуштао их. Они одоздо их дочекивали. Онда се вратио по последњега. Раси га је чекао.

Тресао се на ивици кабине. Коначно је натерао себе да искорачи и ухвати се за Мариова рамена. Напредовали су центиметар по центиметар. Близу циља, Марију је први пут исклизнула цев. На срећу, чизмама је успео да стане на испуст у бетону. Није долазило у обзир да Раси прескаче до платформе. Марио је последњим снагама последњи пут направио мост. Раси је оклевао. Како да пређе преко исцрпљеног тела пријатеља? Обојица ће да заврше на дну. Три корака касније, дограбиле су га руке из отвора. Убрзо су сви били на сигурном.
   Неколико минута касније чули су лифт. Стигла је помоћ. Један од спасилаца желео је да стегне руку Марију. Да му честита. Овај је заурлао. Испоставило се да је током пробијања кутије с алармом сломио неку кост у шаци. Убрзо су сви били на површини.
   Неколико месеци касније Марио Кокрел одликован је за храброст. Човек који је упркос сломљеној руци спасао двадесет колега.