За читање и уживање / Стара кинеска бајка

ЖА-ЛАН

Жа-Лан је био веома сиромашан кад се оженио са Дин-Сјан. Имао је тада само један кућерак покривен сламом. Киша је, падајући, у кући правила барице. Ветар је, дувајући, цепао на прозорима хартију, улазио у собу и претурао дрвене штапиће у празним чинијама.
   Дин-Сјан је била веома вредна. Радила је од јутра до касно у ноћ и у кући и у пољу. Није прошла ни година дана од њихове свадбе, а сламни кров је био замењен црепом, на прозорима је била друга хартија, а чиније на столу биле су увек пуне. После неколико година у дворишту је била изграђена стаја у којој су боравиле три краве и два магарца.
   Жа-Лан се веома изменио. Мало се угојио, пролепшао, па му је и ход био некако лак и достојанствен. Ишао је важно као паун.
   Како му је све било лепо, заборавио је време кад је живео сиромашно. Заборавио је и то да му је у кућу срећу унела његова жена, Дин-Сјан. Не мислећи на прошлост, живео је лако и лепо, пијући вино најчешће у гостима. Није радио. Нарочито је избегавао тешке послове сматрајући тај рад понижавајућим.
   Дин-Сјан је пак радила за двоје. У доколици Жа-Лан је посматрао Дин-Сјан. Почеше да му сметају њене од рада огрубеле руке. Сметало му је и то што она тако радо разговара с простим светом. Због тога је закључио да је и она проста.
   Једном тако, предвече, седео је Жа-Лан испред своје куће. Изненада, приђе му некакав човек на камили и затражи мало воде. Жа-Лан напоји и човека и камилу. Док је камила пила из великог дрвеног ведра, Жа-Лан упита путника ко је и куда иде.
   Путник му одговори:
   – Иза мене је веома дуг пут, а преда мном краја му нема. Ја сам пророк. Идем тако од села до села на камили и у сваком нађем бар неког ко жели да за три сребрњака чује каква му је судбина.

Овоме се домаћин силно обрадова, пошто га је одавно копкало да ли ће постати још богатији. И даде путнику три сребрњака, а овај поче да говори певушећи:
   – Чело широко и високо. Обрве намрштене, брада тврда. Живот лак и срећан, само на лицу видим сенку невоље. Од тебе зависи, човече – рече путник – да ли ћеш своју срећу задржати, или ћеш је кроз врата избацити. У кући имаш вредну и мудру жену. Она је добра, али није срећна.
   – Значи, путниче, моја жена није срећна? – зачуђено упита Жа-Лан.
   – Да, твоја жена није срећна. Њена срећа је тако танана као љуска пиринча. Дуне ли ветар са севера или југа, однеће је и ње више неће бити.

Рекавши ово, путник захвали Жа-Лану и оде, а Жа-Лан од тада изгуби мир. Није погледао ниједном своју жену а да при том није помислио на то што му је путник пророк рекао. Дуне ли ветар са севера или југа, однеће је и ње више неће бити. Муж и жена су увек заједно, размишљао је. Кад налети северни или јужни ветар, хоћу ли ја успети да се склоним у страну да и мене ветар не однесе. Можда је ипак боље да не чекам несрећу. Треба отерати Дин-Сјан и оженити се другом која је срећније судбине!
   Па ипак, Жа-Лан се не усуди да отера своју жену, али је зато стално био љут на њу и по читав
дан је знао да се издире. Изгубивши стрпљење, Дин-Сјан једном рече:
   – Жа-Лан! Откако сам прекорачила овај праг, увек сам устајала с првим петловима. На глави сам носила тешке корпе, ногама сам ломила суво грање за ватру, рукама трла конопљу. Никада ми ручак није загорео, никада нисам просула ни брашно ни пиринач. Шта ти још хоћеш од мене?
   – Да радиш умеш – одговори Жа-Лан. – Не кажем ништа. Али ето, судбина ти није наклоњена.
   Срећа ти је танка као љуска од пиринчаног зрна. Ако дуне северни или јужни ветар, однеће је и неће је више бити, па размишљам да сам узалуд везао своју с твојом судбином.
   Чувши то, Дин-Сјан се силно разљути па рече:
   – Овог тренутка ја идем из твоје куће, само пази да једног дана не зажалиш.
   Жа-Лан се веома обрадова. Жена ће сама отићи и његова жеља биће тако испуњена.
   Али, одједном се сневесели. Шта ако му жена однесе половину газдинства, па је истог
   тренутка упита:
   – Шта ћеш понети?
   – Дај ми стара кола, једну краву и петла који ће ме рано будити. Ништа ми више није потребно.
   Упреже Дин-Сјан риђу краву, попе се у кола, узе петла и последњи пут се осврну на кућу, на стогове сена које је сама покосила и заденула, на камену ограду коју је сама направила, па повиче на риђу краву:
   – Напред! Идемо у свет да тражимо нову срећу.
   Крава је махнула репом, повукла кола која, пошто су била стара, затандркаше, и с великом
буком одоше.
   Прошла је Дин-Сјан једно село, па друго. Прешла је једну речицу, па другу. Кад паде мрак, крава се заустави испред једне куће из које изађе старица. Дин-Сјан је упита:
   – Мајко, да ли има места да преноћим код тебе?
   – Ако ти не смета моја сиротиња, остани.

И тако Дин-Сјан проведе ноћ код старице. Ујутро одлучи да, пре него што крене на пут, помогне старици и поспреми јој кућу. Међутим, у кући је било много послова и Дин-Сјан је радила целог дана. Следећег дана, кад је завршила посао у кући, почела је да плете ограду. Прошла је већ недеља дана, а Дин-Сјан није одлазила.
   Једног дана Дин-Сјан је појила краву код извора, недалеко од куће, и гледала ограду коју је исплела. Одједном, види да на капији стоји леп младић и разговара сам са собом. Његове речи допреше до ње.
   – Јесте! Није! Има ли кога да ми каже да ли је ово моја кућа или није? Одлазећи у град пре месец дана, оставио сам кров местимично раскривен. Нисам успео да га пре поласка покријем.
   Зидови куће били су разлепљени. Сигуран сам да мајка није имала снаге да их премаже блатом. О крави нисмо ни сањали. А тако лепа жена никада није ушла у наше двориште! Не, то не може бити. Мора да сам погрешио и ушао у туђе двориште, јер ни ограда није наша.

Док је он тако разгледао кућу и постављао себи питање да ли је то његова кућа или није, мајка га је опазила, истрчала из куће и пришла му. То је био њен син који је повремено одлазио у град да би нешто зарадио.
   И тако, почеше њих троје да живе заједно.
   Старица је веома желела да се њен син ожени са Дин-Сјан, и једнога дана му рече:
  – Сине мој, како би било да упиташ Дин-Сјан хоће ли поћи за тебе?
  Син је такође само о томе сањао, али никако није имао смелости да то питање постави.
  Једном, док су радили у пољу, младић прикупи храбрости и поче:
  – Дин-Сјан, да ли би ти...
  Глас му задрхта и он заћута.
  – Да ти донесем воде? – упита га Дин-Сјан и одмах одговори:
  – Наравно, наравно – и донесе му у тикви воде.
   Другог дана Дин-Сјан је седела на клупи и шила старици нову одећу. У собу уђе младић и, видевши да је сама, поново се одлучи да је упита:
  – Дин-Сјан, да ли можеш... – али ту он поцрвене и збуни се, па одмах истрча из собе.
  Дин-Сјан поче да виче за њим:
  – Наравно да могу. Ево, само да завршим твојој мајци кошуљу, па ћу одмах сашити теби.
  Мајка, слушајући ово, прекори сина. Постиђен, он се одлучи и ушавши у собу, не гледајући Дин-Сјан, рече:
   – Можеш ли и хоћеш ли, Дин-Сјан, да се удаш за мене?
  Она се насмеши и климну главом. Младића је заволела чим га је први пут угледала.
  И тако Дин-Сјан доби нови дом.

Прошло је десет година. За то време су она и њен муж, радећи заједно, саградили лепу кућу, засадили дудово дрвеће и почели да гаје свилену бубу. Обоје су били вредни. Нису били

пребогати, али живели су лепо.
   А за то време Жа-Лан, први муж Дин-Сјан, живећи лепо али не радећи ништа, поче брзо да сиромаши. После неколико година, дође до просјачког штапа. Ишао је од једног до другог села просећи храну.
   Једном дође и до села у коме је Дин-Сјан живела са својим другим мужем и његовом мајком. И, покуца он на врата њеног дома. Дин-Сјан је баш спремала вечеру. Падао је мрак и она је журила да што пре заврши са спремањем, али чувши да неко куца, отвори врата.

Дин-Сјан задрхта кад у просјаку препознаде Жа-Лана. Не палећи светиљку, пусти га унутра. Позва га за сто и даде му да једе и пије.
   Само што је ставио први залогај у уста, он рече:
   – Само је Дин-Сјан, моја жена, умела да умеси овако укусну лепињу.
   Кад је појео, Дин-Сјан му даде чашу загрејаног вина.
   Он опет проговори:
  – Овако лепо припремљено вино пио сам само кад ми га је припремала моја жена Дин-Сјан.
  – А где је сада ваша жена? – упита Дин-Сјан.
  – Пре десет година један пророк ми је рекао да јој је судбина танка као љуска пиринчаног зрна, а ја сам се уплашио да ћу поред ње и ја бити несрећан и отерао сам је.
  – Ја сам увек мислила да се човек жени да би са женом делио и добро и зло. Зар твоја жена није с тобом зло делила? – рече Дин-Сјан.
   – Тачно је – уздахнувши рече Жа-Лан. – Делила је она са мном сиромаштво. Ја сам крив. Нисам желео да с њом богатство делим, па сам и сам остао без њега. Никада ништа нисам чуо за њу, а тако бих волео да знам где је она сада и како је.
   – Жа-Лан, није могуће да ме не познајеш? – рекла је Дин-Сјан и окренула се тако да је он при светлости добро види.
   – Дин-Сјан! – узвикну Жа-Лан. – То си ти? Ти и твој срећан живот! Сада тек разумем. Отеравши те, ја сам отерао своју срећу. Судбина ме је казнила. Добио сам што сам и заслужио. Збогом, Дин-Сјан. Никада те више нећу узнемиравати.
   Пре него што је Дин-Сјан реч проговорила, Жа-Лан је изашао.
   И тако је Жа-Лан отишао из дома Дин-Сјан.