За читање и уживање – Дејвид Келер

ЗАШТО СЕ УБИО ЏОН ХАРКЕР

Није било сумње да се ради о самоубиству. Било је толико јасно да иследиик није хтео ни да помисли на друге претпоставке. А сирота госпођа Харкер није имала друге утехе до саучешћа својих суседа. Две пријатељице, које сутрадан по сахрани дођоше да је мало ободре својим присуством, затекоше је у очајном стању.
   – Стварно не схватам – јецала је она – како је Џон могао да направи тако нешто кад смо били тако срећни? Сигурно да његова смрт не би никог зачудила да сам му била мање нежна и одана супруга. Ма каква супруга! Била сам му анђео чувар. Гледајте, наша кућа, на пример, зар мислите да би била наша а зајам отплаћен све до последње паре да сам пустила тог поштењачину Џона? Од првих дана нашег заједничког живота, чим сам приметила да воли да доноси цвеће, одмах сам схватила шта ми је посао. Знала сам да ћу морати сама да водим наш кућни буџет. Јасно, сваке недеље давала сам му мали џепарац а сваке вечери му куповала новине, мада је он волео да купује сам. Читао их је у возу, али би их увек изгужвао. Схватате, ја чувам старе новине да их после препродам. Наравно, да смо имали деце не бих могла толико да се бавим њиме и кућом. Али, пре нашег венчања, доктор ми је рекао да би, са овако крхком грађом, боље било да се одрекнем страшног напора који би материнство могло да представља.
   Много фини човек био је тај доктор. „Пошто нећете имати бебу, мазићете свог мужа”, тако ми је рекао. Џон се прво бунио, али мало-помало, помирио се. Међутим, никако није могао да схвати зашто ми је стало да соба буде розе боје. Како сам по цео дан била сама, почела сам да шијем. Убрзо сам шила сукњице, па и кошуље за Џона. У почетку је тражио да му их купујем, али сам му објаснила како обожавам да радим за њега, јер је, у ствари, он моја беба. Онда је престао да говори о томе.       
   Наравно, увек сам се бринула о његовом здрављу. Купила сам све могуће књиге о дијетама и, верујте ми, за двадесет година брака мој Џон није појео ниједан залогај који не одговара човеку његових година, његове тежине и његовог темперамента. Исто тако, пазила сам да увек буде добро покривен. Ујутро, кад је било кишно, подсећала сам га да понесе кишни мантил и каљаче и увек сам проверавала, сем усред лета, да ли има памучну мајицу. Кад би ујутро отишао по лепом времену и ако би се оно увече покварило, одлазила сам да га сачекам на станици с његовим кишним мантилом и каљачама. Чак и кад сам била врло уморна!

Ви не можете да схватите колико ми је стало да код нас све буде беспрекорно! Али то није лако кад у кући имате човека, нарочито човека као што је био Џон. Две године ми је требало док сам га навикла да улази на задњи улаз, да оставља ципеле у плакар и да навлачи папуче пре него што уђе у кухињу. Да бих сачувала тепих у салону, поставила сам око његове омиљене фотеље парчиће линолеума, а имала сам и друге у резерви. Кад би се неко од његових пријатеља заборавио и запалио цигарету, одмах бих му потурила линолеум под ноге, да не испрља тепих. Зато сам морала да их докупљујем!
   Већ сам била прешла тридесету и почела сам да осећам умор, нервозу. Доктор ми је објаснио да је то тешко време за жену и да морам мало да се штедим. Зато сам замолила Џона да уместо мене мало пере судове, али он је био тако немаран да сам морала да стављам комаде линолеума и испод судопере, толико је све прскало по плочицама. Наравно, знала сам да му са мном није досадно, али схватила сам да човек може да осети потребу и да се мало разоноди. Зато сам и инсистирала да, једанпут годишње, присуствује састанку резервиста. Требало је да ми буде захвалан: кад би се вратио, толико је смрдео на дуван да сам одело морала да прскам водицом од лаванде.
    Верујем да је и својим друговима причао како је водио миран живот са мном. За сахрану су послали диван венац и на средини красуљак на коме је писало: „Почивај у миру”. Красна идеја, шта ви мислите? Него, сетила сам се: ви бисте сигурно волеле да чујете како се то догодило?

Прво морам да вам објасним да смо због мог нежног здравља спавали одвојено. Пошто супружник ипак има нека права, нисам се никад закључавала. Морам рећи да је Џон био сувише галантан да би користио такву ситуацију. На сам дан венчања поверила сам му да, према докторовим речима, сваки изненадан шок може да ме убије и, дабоме, Џон који је знао за моје нежно здравље, није хтео да ме носи на савести. У његовој соби, тачно испред кревета, на парчету линолеума, била сам поставила велику пепељару од кинеског порцелана, белу са црвеним и жутим шарама. Џон је, хвала Богу, био сувише фин да би жвакао дуван или, не дај Боже, пушио, али је заузврат волео жвакаћу гуму. Сваке вечери давала сам му парченце и подсећала га да га испљуне у пепељару пре него што заспи.

Дејвид Хенри Келер (1880–1966), амерички писац кратких прича, научне фантастике и хорора. Родом из Филаделфије, неуропсихијатар који је био у санитету Америчке војске у оба светска рата, писао је и под мноштвом псеудонима. Прву причу објавио је уредник њујоршког научнофантастичног часописа који га је охрабрио да даље пише. Неки књижевни критичари у САД описују га као ултраконзервативца, расисту и женомрсца. Други, у Европи, потпуно разумеју песимистичке ставове психијатра који је лечио војнике после ратних страхота као и његову сталну потребу да љушти емајл цивилизације са вашљиве свакодневице.

   Е, па те вечери, пре него што ћу му дати његов слаткиш, саопштила сам му једну лепу новост. Купујући за доручак цигуру уместо кафе, успела сам да уштедим неколико стотина, тачно колико кошта моловани линолеум који сам хтела да ставим у његову собу. Описала сам му како изгледа. На љубичастој и розе подлози анђелче се спрема да пусти стрелу на срну која дрхти – савршен приказ човека који осваја и жене која се бојажљиво предаје. На моје разочарање, Џон ми ништа не рече, само обори главу, узе жвакаћу гуму и оде да легне. Мало касније видех како угаси светло. Наше собе су спојене – схватате – и светлост се види испод врата. Чула сам га где ми рече „лаку ноћ”. Одмах сам схватила да нешто није у реду. Научила сам га да ми каже: „Лаку ноћ, драга” и да мало нагласи последњу реч. Затим сам чула како нешто капље. Мора да је киша, помислим, или је чесма. Онда га позовем: „Џоне, јеси ли добро заврнуо топлу воду у купатилу?” – али он се само насмеја, некако чудно кратко, испрекидано и рече ми да не бринем.

Капљање се настави, додуше, све ређе, тако да се најзад ипак успавах. Сутра ујутро, кад уђох у собу да га пробудим – јер он је спремао доручак да бих ја могла још мало да се одморим – нађох га мртвог. Бријачем пререзао вене. Оно што сам мислила да је кишица, био је дах његовог живота, који је истицао кап по кап. Онако слуђена, позвах доктора. Он ми рече да је Џон морао бити у депресији, готово у некој врсти лудила. „Човек који је имао срећу да има такву жену могао је то да учини само у тренутку изгубљености”, рече ми он. Сигурно је имао право, стварно не видим друго објашњење. Наравно, Џон није увек умео да цени све што сам чинила за њега. Понекад се чак и чудио што се толико трудим да кућа буде уредна. Кад већ причамо о томе, он је до самог краја био невероватно немаран. Да се само сетио да легне мало ниже – десетак центиметара – попрскао би линолеум, уместо што је испрљао цео тепих.